Izvor: Blic, 27.Jan.2009, 06:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Neumorni putnik kroz prostor i vreme

Portret Milutina Milankovića (1943),

rad Paje Jovanovića

Povodom 130 godina od rođenja našeg naučnika svetskog renomea, akademik Đorđe Zloković i dr Aleksandar Petrović pripremili su presek kroz njegov život i delo koju je multimedijalno postavila arh. Ljiljana Radosavljević tako da gledaoci tri naredna meseca (od četvrtka 30. januara) mogu videti kako je Milutin Milanković rešio tajnu ledenih doba, uspostavio temelj savremene klimatologije, reformisao kalendar..., >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ali i gde je i kako živeo, koju muziku je slušao, čije pesme je čitao, kojih se slika uvek sećao i - pre svega šta je sam pisao.

Milanković je o sebi još za života mnogo toga rekao, a najviše u delu „Kroz vasionu i vekove”, zbog čega su ga s pravom nazvali putnikom kroz prostor i vreme i to će ostati njegov sinonim za sva vremena. I pored svega, mnogo toga je ostalo nedorečeno, a kada se civilizacijski razvoj zahuktao i pospešio dinamički tok nauke i tehnike u drugoj polovini XX veka, počele su da se otkrivaju mnoge praznine i nepoznanice u vezi sa njegovim delom. Za našu najširu javnost to sada čini izložba „Kanon Milutina Milankovića” koju će u sredu, 29. januara u 19 sati, otvoriti prof. Helmut Rehberger, prodekan Građevinskog fakulteta iz Beča, dr Fabricio Antonioli, istraživač iz Instituta ENEA iz Rima i predsednik SANU Nikola Hajdin. Zašto kanon, a ne teorija, objašnjava Aleksandar Petrović:

- Nijedna nauka o Zemlji ne može se razvijati bez tzv. Milankovićevih ciklusa. Oni su proverljivi u prirodi, dakle, označavaju nešto što drugačije ne može biti. Nazvao ih je kanonom osunčavanja. Milankovićevi ciklusi iz poznog doba miocena zapisani u slojevima laporca na lokalitetu Giblišemi na Siciliji. Drugim rečima, događaji na Zemlji su odraz onoga što se zbiva na nebu. Taj susret planete i Sunca ostavlja tragove koji se lako mogu čitati u slojevima koji se tokom geološkog vremena talože širom zemlje. Zemlja je zapravo kosmičko ogledalo, popularno rečeno. Na primer, Herodot piše da je bitku na Halisu između Lidijaca i Međana prekinulo pomračenje Sunca „ulivši strah i trepet u obe zaraćene strane”. Milankovićev kanon osunčavanja omogućava da se izračuna sasvim precizno da je ta bitka bila 28. maja 585. godine. I više od toga, njegova knjiga „Astronomske osnove geohronologije” je kanonska knjiga, jer govori kako se nešto uvek zbiva, u prošlosti kao i u budućnosti.

Krater na Marsu koji nosi Milankovićevo ime

Drugi, javnosti malo više poznat primer tiče se kalendara. Osnovna jedinica kalendara kojim se služimo je godina, tj. vreme za koje Zemlja obiđe pun krug oko Sunca, ili gledano sa Zemlje, vreme za koje Sunce obiđe sva zodijačka sazvežđa i vrati se u polaznu tačku. Međutim, vreme između dva uzastopna prolaza Sunca kroz tačku prolećne ravnodnevice iznosi 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 46 sekundi. U kalendaru je, kao što znamo, uvek samo jedan broj. Ukoliko se prihvati broj 365, kalendar će objaviti kraj godine pre njenog završetka i početak nove pre njenog početka. Kao, recimo sat koji žuri, pa ćemo vremenom dobiti višak dana. Ako se broj dana zaokruži na 366, kalendar će zaostajati, odnosno naš sat će da kasni. Da bi se ovo pitanje rešilo uvedena je prestupna godina. Ona, međutim, nije dobro definisana ni u julijanskom (u kome se višak od jednog dana javlja svakih 128,7 godina), ni u gregorijanskom kalendaru (u kome se višak javlja svakih 3.280 godina). Hrišćanska crkva je usvojila tzv. julijanski (nazvan po Juliju Cezaru), još 325. godine, bez obzira na grešku u hodu i njega se danas pridržava većina pravoslavnih. Godine 1923. sve hrišćanske države i crkve, pa i Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca i Sinod Srpske pravoslavne crkve, pozvani su na Vaseljenski sabor da se dogovore kako je najbolje i najispravnije da računamo vreme. Nacrt tog kalendara uradio je Milanković, ali njegov predlog nisu svi podržali jer su se datumi pravoslavnog i katoličkog Vaskrsa poklapali. Temeljan i čvrsto rešen da apsolvira ovaj problem, Milanković je pronašao pravilo po kome će se razlika videti tek 2800. godine. O ovom predlogu Vaseljenski sabor će raspravljati 2010. godine, to jest 52 godine posle naučnikove smrti, što neki benevolentno mogu da tumače kao da je Milanković trčao ispred svog vremena, a drugi, da ga je svojim umom stigao iako je iz čisto patriotskih razloga odlučio da živi i radi u Srbiji. Mogao je da bira, između Beča i Pešte (gde se školovao), pa čak i Nacionalne agencije za svemirska istraživanja (NASA) koja ga je svrstala u desetak divova nauke o Zemlji i po njemu nazvala po jedan krater na Mesecu i Marsu i jednu od planeta u Sunčevom sistemu.

Presto Milutina Milankovića

Milutin Milanković, građevinski inženjer, profesor nebeske mehanike i teorijske fizike na Beogradskom univerzitetu, potpredsednik SANU, dopisni član JAZU, osnivač Katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu i još mnogo toga. Svoje zamišljeno putovanje života ovako je opisao: „Šetam se po nebu... Na obzorju se ukazuje pramen srebrnog sjaja, oblaci se cepaju i bojadišu rumenilom. Sjaj neba i sjaj mora stapaju se u jedno, obrazujući na obzorju kao neki presto svetlosti rubina, zlata i srebra. Na taj presto penje se iz mora Sunce, šalje svoje zrake Zemlji, moru i vazduhu, i objavljuje da je njegovo carstvo otpočelo. Eto, tako je otprilike izgledalo moje zamišljeno putovanje života”. Života isklijalog u Dalju, na Dunavu.

Nastavak na Blic...