Izvor: Politika, 03.Jul.2010, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nepoznati Hering
Među prijateljima slavnog umetnika iz noćne njujorške scene nalaze se Madona i Grejs Džouns za koje će u nekoliko navrata uraditi bodi pejnting i dizajn kostima
Specijalno za Politiku
Beč – Kada se krene u potragu za opisom umetničkog opusa Kita Heringa (1959-1990) najčešće ponavljana rečenica je – „Najznačajniji predstavnik umetnosti grafita”. Da je slučajno još uvek među nama, Hering bi po ko zna koji put žučno protestovao protiv >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ove tvrdnje i ponovio kako to ne može biti tačno jer uopšte ne vlada tehnikom grafita. Hering nije krio da ga je „ulična umetnost” inspirisala za crteže kredom po njujorškim stanicama metroa – iste one koji su ga, zahvaljujući foto-reportaži Tseng Kvong Čija, početkom 1980-ih izvukli iz anonimnosti – ali je smatrao da njegova tehnika piktografskih figura i simbola nema puno dodirnih tačaka sa njom. Druga asocijacija koja se neumitno dovodi u vezu sa ovim anfan teriblom njujorške scene jeste komercijalizacija njegove umetnosti koju je, zapravo, 1986. on sam inicirao otvaranjem radnje „Pop šop” na Menhetnu. Danas, dvadeset godina posle njegovog preranog odlaska sa ovog sveta, iako je radnja zatvorena 2005, Heringom inspirisane drangulije sa motivima puzećih beba, NLO-a, plešućih ljudi i nasmejanih delfina mogu se kupiti u skoro svakoj prodavnici pri većim muzejima.
Konačno je došao trenutak da se raskrsti sa ovim ili onim pokušajem svođenja Kita Heringa na neozbiljno škrabalo dečjih crteža i na prodavca ideja za velike pare. Taj trenutak se zove – otkrivanje genija iza brendiranog imena na izložbi „Kit Hering: 1978-1982”, otvorenoj nedavno u bečkoj Kunsthale.
Kustos ove izložbe Rafaela Platov (direktorka Centra savremene umetnosti u Sinsinatiju) razjasnila je motive za nastanak koncepta koji Heringa osvetljava iz sasvim nepoznatog ugla – kao kustosa, pesnika i beskrajno bistrog mislioca koji u svojoj umetnosti ništa nije prepuštao slučaju. Provodeći nekoliko godina u proučavanju njegovih dnevnika, beleški, audio i video arhiva, flajera i stotina skica i crteža, Platova je naišla na segmente Heringovog rada o kojima se do sada ćutalo ili nedovoljno govorilo: „U Kunsthale možete da dobijete sliku o Heringovim studijama jezika, crno-belim apstrakcijama, njegovom pogledu na umetnost i o nastanku njegovog likovnog jezika. U ranim performansima od kojih su nastali video zapisi pohranjeni u arhivu Hering fondacije u Njujorku, postaje uočljivo koliko je za njega svaki element – vizuelna umetnost, muzika, akt crtanja, poezija i semiotika – bio bitan u procesu stvaranja”.
Početak jedanaestodelne studije nepoznatog Kita Heringa kreće od pregledne analize živopisne noćne scene Njujorka koja ga je podstakla na likovni prikaz figura u neprekidnom pokretu. Otvoreni gej od svoje devetnaeste godine, umetnik pronalazi sebe u gradu koji ne poznaje tabue i koji ga oberučke prihvata; metropola mladom studentu Škole vizuelnih umetnosti donosi neprocenjiva iskustva u kontaktima koje sklapa u noćnim klubovima Paradajz garidž, Klab 57 i Mad klab. Hering počinje da se angažuje kao organizator i kustos izložbi za koje lično kreira flajere. Među njegovim prijateljima iz noćne njujorške scene nalaze se Madona i Grejs Džouns za koje će u nekoliko navrata uraditi bodi pejnting i dizajn kostima za koncerte, i upravo tu, u noćnom životu, u kome se mešaju ljudi različitih seksualnih opredeljenja i azijatska, američka, hispano i crnačka kultura, zaživljava Heringov moto „umetnosti za sve”. Crteži, flajeri i usluge poklanjane na svakom koraku, pobijaju tezu o novčanim apetitima Kita Heringa, protivnika elitizma u umetnosti.
Pre svog velikog komercijalnog proboja, Hering posvećuje dobar deo vremena pitanjima estetike koja razrađuje u ilustracijama i razmišljanjima dokumentovanim u dnevnicima izloženim u vitrinama Kunsthale.
O teoriji posebnog likovnog alfabeta koji uspeva da razvije i umetnički uobliči po uzoru na pisani alfabet engleskog jezika, Hering iznosi sledeće misli: „Ljudsko oko ima tendenciju da se koncentriše isključivo na individualne, umesto na čitave grupe formi određene strukture. Kada jedna forma funkcioniše samo po principu pozitivnog, odnosno negativnog odnosa, kada se posmatra samo kao deo jedne celine, ona se automatski percepira kao uobličenija i logičnija”. Najuspelije delo koje se oslanja na ovu teoriju jeste studija od 25 crteža crvenim gvašom u kojoj umetnik vrši eksperiment sa geometrijskim formama i alfabetom. Iz takvog likovnog obrađivanja razrađene teorije i uz poseban uticaj književnika Bit generacije, nastaju i serija video radova „Liži debele dečake” (1979), „Phonics” (1980) i „Mašine” (1980), mnogobrojne skice na listovima papira istrgnutih iz obične beležnice kao i politički kolaži sa oštrim porukama upućenim papi Jovanu Pavlu Drugom i Ronaldu Reganu. Umetnikova jezička estetika doseže vrhunac u scenskim čitanjima snimljenim na video traci, u kojima su slogovi, reči i slova artikulisani po, umetniku bliskoj, divljoj logici.
Uzbudljivi video radovi snimljeni u Školi vizuelnih umetnosti (1979-1980) i koncipirani od strane samog Heringa, pokazuju ga u procesu stvaranja dok neverovatno brzim potezima četkice na papir džinovskog formata nanosi međusobno isprepletene piktografske simbole i figure debelim slojem tuša koji posvuda ostavlja neplanirane mrlje.
Na izložbi u Kunsthale, koja traje do 19. septembra, osvetljen je „razvoj Heringovog vizuelnog vokabulara i uticaja od Žana Dibifea, Pjera Alešinskog, Džeksona Poloka i Anrija Matisa preko Vilijama Berouza, doktora Sojsa i Volta Diznija”.
Za svakog zaljubljenika u umetnost koga put vodi u Beč, ovo je nezaobilazna stanica u naredna četiri meseca.
Marina Bauer
objavljeno: 04/07/2010
