Izvor: Politika, 18.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema šansi da nam bude bolje
Olja Ivanjicki, kao svestrani umetnik, pre svega slikar i crtač, a potom i vajar, pesnik, prozni pisac, kostimograf i arhitekta u pokušaju, ističe da slikanje nije dekoracija već filozofija njenog života. Ona je umetnica koja i dalje teži da otkrije svet koji je pun lepote i tajni.
Njene slike čuvaju ugled muzeja i galerija širom sveta. Pre desetak godina proglašena je za najboljeg slikara 20. veka na prostorima ondašnje Jugoslavije, a nekoliko godina ranije stiglo joj je i posebno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << priznanje iz inostranstva – Međunarodni biografski centar iz Kembridža uvrstio je, doživotno, Olju Ivanjicki među 500 vodećih osoba sveta od uticaja!
U ovom trenutku 66 Oljinih crteža, iz svih faza rada, predstavljeno je Nišlijama, a krajem ovog meseca ova umetnička dela "pokloniće" se i Beograđanima.
Ovoga puta Olja Ivanjicki priča o nizu svojih životnih viđenja i opredeljenja.
Čega se sećate iz detinjstva?
Ruskog sam porekla, od majke Veronike i oca Vasilija... Ali, sebe sam oduvek doživljavala kao odraslu osobu. Bila sam samo fizički mala. Taj osećaj je posebno došao do izražaja u toku jednog strašnog događaja u Kragujevcu, mestu našeg boravka u vreme Drugog svetskog rata: Nemci su došli u našu kuću, s namerom da oca odvedu na streljanje. Da, znala sam, baš na streljanje. Iako sasvim mala, kazala sam Nemcima, na nemačkom jeziku, da je moj otac Rus, belogardejac... I molila sam ih da ga ne odvode od kuće... Bili su zapanjeni mojim znanjem nemačkog, argumentima i molbom deteta... Tako sam spasla mog oca Vasilija...
Kad su te slike postale vedrije?
U vreme školovanja u Beogradu, na Akademiji za likovnu umetnost, a posebno na usavršavanju u Americi, gde sam otišla u organizaciji Fordove fondacije i uz finansijsku pomoć Fulbrajtove stipendije. Svi smo se tada, posle predavanja, na najlepši način družili, razmenjivali iskustva i zabavljali gledanjem ragbi utakmica našeg fakulteta u borbi sa rivalima sa drugih visokih škola, a odlazili smo i na utakmice profesionalnih ekipa...
Kako ste doživljavali ragbi?
Ništa nisam razumela, ali sviđala mi se njihova oprema sa jastucima na ramenima i rukama, metalnim maskama na licu, šlemovima na glavi... Oni su meni izgledali kao supermeni... Volela sam da ih gledam. Njihove tuče su bile pravi spektakl bez težih povreda, jer su ih od svih lomova štitile maske. Ragbi je za Amerikance bio i ostao sport broj jedan, a i ja sam ga volela.
Da li ste se i Vi bavili sportom?
Nisam nikad bila sportski tip. Jedino sam uvek mogla i volela da gledam sportske događaje. A sad se bavim vežbama zato da bih se zdravije osećala, bolje mislila i ostala, relativno, pokretna. Volim i plivanje, ali to mogu da činim samo leti, kad odlazim na odmor, u Budvu i Boku kotorsku. Kad se predajem moru i suncu i ne mislim na rad...
Koji klub Vam je najbliži?
Evo sad pripremam jednu veliku sliku za donatorsko veče Crvene zvezde, koje će se održati 13. decembra u hotelu "Hajat". Biće to, kad je u pitanju moja struka, jedna velika aukcija i jedno prijatno druženje sa sportistima i umetnicima svih opredeljenja. Za Crvenu zvezdu sam jedne godine radila kalendar i grafiku koju su oni poklanjali prijateljima kluba...
Šta mislite o fudbalerima?
U interesu države bi bilo da se fudbaleri što duže zadrže u našim ekipama, a ne da se tako mladi daju nekome van granica zemlje. Zato ulaganja moraju da budu veća, a rad stručniji, jer ta naša deca ne znaju da daju golove, a samo se to računa... Mislim da bi tada i naši klubovi i naš državni tim igrali značajniju ulogu na međunarodnoj sceni. I svi bi bili zadovoljni. Baš sam ljuta kad gubimo mečeve i ne odlazimo na evropska i svetska takmičenja. Pratim sve to...
Da li Vam je život bio težak?
Jeste, ali imala sam cilj. Taj cilj mi je davao snagu da sve izdržim, da ne posustanem, da se borim...
A da li Vas je neko zloupotrebljavao?
Bilo je i toga samo kad sam na to pristala. Meni je uvek bilo sve jasno. U svim segmentima zbivanja. Ali, ponekad sam puštala da me matica povede drugim tokovima... A kad mi to nije odgovaralo, menjala sam smer kretanja kroz život.
Kako tumačite sudbinu?
Mogla sam u životu da napravim milijardu kombinacija. Mogla sam svoj život da povedem i na petu stranu sveta... Ali, uvek sam se pitala da li je sve što mi se događa i deo zacrtane sudbine u koju sam primorana da verujem, jer mnogi odnosi se dešavaju i mimo mene. Sve vam je to kao ova tkanina na meni u kojoj ima mnogo toga, a najmanje onog dobrog, kvalitetnog, kašmira... E, takvo je i "tkanje" naših života.
Čime ste sad zaokupljeni?
Trebalo bi da objavim poslednju zbirku pesama. U prethodnim poemama sam obuhvatila sve. To su kao mali naučni eseji. I sad sam zastala u završavanju jedne poeme. I tu borbu između mene i ove poeme doživljavam kao neku igru koja će, kao sve igre, ipak, imati svoj kraj.
Šta Vas potresa?
Uvek se trudim da budem van tog odnosa. Uvek mogu sve da razumem; i ljudsku nemoć, i zloću, i ljubav, i patnju... Jer, ljudi kroz sve to prolaze. A mnogi ne mogu da se otresu nekih svojih opterećenja, pa im sve praštam...
Ipak, da li vidite boljitak?
Nema nikakvih šansi da nam bude bolje! Ne samo nama. Nikome na ovom svetu ne može da bude bolje. Baš nikome! Planetarno pitanje je – kako dalje. I nema rešenja. Bilo koje rešenje – ne donosi rešenje. Još smo mi u dobrom položaju jer nismo ni navikli na mnogo bolje. Najgore će biti onima koji su navikli na sigurnost, na udobnost, na bahatost... Jer, lomovi će biti užasni.
Kako bi svet mogao da se spasi užasa?
Nikako. Svaka brana užasu ne mora to da bude. To vam je kao Mažino linija koju su Francuzi, kao bedem, pre Drugog svetskog rata, napravili na granici sa Nemačkom, a Nemci su tu liniju zaobišli i uskočili u Francusku preko Belgije...
Koliko su slikari i vizionari?
To je vrlo moguće. Ali, potrebno je mnogo znati da bi se naslikalo baš ono što se oseća i želi u tom smislu. Ali, u prilog ovoj tezi o slikarima vizionarima nudim vam činjenicu da je Milić od Mačve naslikao, u plamenu, zgradu CK, na ušću Save u Dunav, deset godina pre nego što se to stvarno dogodilo... A ja slikam iskrcavanje sa naše planete...
Kako živite od slikarstva?
Skromno, kao svi slikari. Slike dobijaju pravu cenu tek kad slikar umre. Evo, poslednjeg primera: Endi Vorhol, ikona pop arta, koji je umro pre 20 godina, i koga sam upoznala u Americi, prodavao je svoje slike za 1.000 dolara, a nedavno je jedna njegova slika, s likom glumice Elizabete Tejlor, prodata za 25 miliona dolara! Da sam tada kupila "Vorhola", a mogla sam, bila bih milionerka.
Kritičari su Vas nazvali "Leonardova kći"...
Sebe sam, posle ove planetarne pohvale, videla, uslovno rečeno, kao nekoga ko gleda istim očima na slikarstvo kao što je to činio i Leonardo. Njegova dela sam proučila do svakog detalja. A istovremeno te naše oči su pune emocija. I ja, kao i Leonardo, imam beskrajnu ljubav za sve pojave ovog sveta...
Kako doživljavate mlade ljude?
Mladost bi trebalo da bude ukras ovog sveta. Ali, ova naša mladost, svi ti momci i devojke koji sede po kafićima bliži su mojoj proceni da su površni do beskraja nego da u sebi nose stvaralačku energiju.
Koliko vodite računa o politici?
Ne pripadam nikome, a poznajem mnoge. Znam Borisa Tadića. Nije mu sad lako... Milo Đukanović mi je biranim rečima otvorio izložbu u Budvi... Slušala sam ovih dana odbranu Vojislava Šešelja. Mislim da je tada dao maksimum svih svojih potencijala i zbog jednog čistog istorijskog uvida u sve te događaje. Podsetio nas je na niz činjenica...
Da li se plašite smrti?
Mislim da se svako plaši tog rastanka od života. Sa fizičkom smrću prestaje osećanje nade. Da li se ona pojavljuje u nekom drugom obliku, ne mogu da kažem. Ne znam. Ali, saznaćemo i to. Možda...
Čemu se nadate?
Pa, kad bih nabrajala sve moje životne nade bio bi to dug spisak. A sad, i kad bih mogla da imam šta hoću, ja to ne bih želela. Jer, kad mi je to što sam želela bilo važno – nisam mogla da ga imam.
Šta je za Vas ljubav?
To je jedan od najlepših prirodnih tokova života. Impulse ljubavi imaju svi...
Čega biste se odrekli zbog ljubavi?
Mogla sam u jednom, za mene, sudbonosnom trenutku, zbog jednog Nemca, da odem iz Beograda, grada koji bezgranično volim. Ali, to se, nažalost, nije dogodilo. On je poginuo...
Da li je Vaša najjača ljubav – ljubav prema umetnosti?
Jeste. To je lako objasniti. Ona zavisi samo od mene. Tu ljubav ne delim ni sa kim. Zato je i postojana... Jer, ljubav je nestabilna... A, u principu, ljubav između dve osobe nije ista po intenzitetu. U tom odnosu nikad nema ravnoteže...
[objavljeno: ]
