Izvor: Politika, 31.Jul.2010, 23:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nekrunisani kralj teatra

Na današnji dan pre 100 godina rođen je reditelj Bojan Stupica

Polako... To bih ja izvukao još više! Slobodno... Još, još, još, nemoj da se maziš... Tu bih ja požurio. Guraj! Govori kao posle pelinkovca. Oprezno... Sve meri. Odmeravaj. Skupljaj se. Sad! Navali! Uđi u svađu, ujedaj! Goni ga furiozno! Sočno i sugestivno! Ja bih tu zakočio... Mirnije... Gledaj ga kroz zenice... Sad vuci, još. Još, još... Pazi, topiš se u zvucima melodije. Hop! Jače! Hajde, brže... >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << guraj! Što si se sledila? Preti mu... Ljupko! Vrlo dobro!

Nije ono što mislite, niti su ovo reči nekakvog udarnika na građevinskoj skeli, već je Bojan Stupica (1910-1970), tako efektno i jezgrovito, podsticao glumce da se „otkrave” i daju maksimum na svojim probama. Zbog toga su ga sigurno i zvali čovekom širokih gestova a kratkih rečenica koji glumca ume da „zapali”.

Sećamo se danas ovog maga teatra na stogodišnjicu njegovog rođenja, reditelja, scenografa i pedagoga o kojem je toliko toga rečeno a toliko još može da se kaže.

Talenat je oskudna reč da bi se opisao dar Bojana Stupice. Njegovo nadahnuće, vizionarstvo, rafinirani osećaj za posmatranje, renesansna i osobena ličnost, neukrotiv temperament, erudicija i poetičnost obeležili su značajan period u našem pozorišnom životu.

Ovaj „nekrunisani kralj pozorišta”, arhitekta po obrazovanju, strasno je gradio svoje pozorišne likove ali sa istom energijom podizao i velike pozorišne kuće. On je adaptirao „Manjež” za Jugoslovensko dramsko pozorište, projektovao prvobitnu zgradu Ateljea 212, kao i malu scenu JDP, koja je posle njegove smrti ponela njegovo ime.

Slovenac po rođenju, koji je radio na svim jugoslovenskim scenama, ostavio je iza sebe izuzetan opus – 116 režija na domaćim, i 14 na inostranim, scenama, 140 scenografija, 37 pozorišnih i filmskih uloga, a pred smrt izjavio da to nije ni trećina onoga što je želeo da uradi! Ni ne čudi, novinar Bogdan Tirnanić Tirke jednom je zapisao da je Stupica pio, jeo i voleo za desetoricu, bespoštedno bio samokritičan i živeo 100 na sat ...

Kakav je bio, takve tekstove je i birao. Voleo je dinamične drame koje omogućavaju pozorišnu i režijsku uzbudljivost. Radio je velike, ansambl predstave, a govorili su da je posebno „negativce” psihološki ubedljivo nijansirao, braneći njihove stavove, ne bi li izbegao, za ono vreme uobičajenu socrealističku, crno-belu sliku „neprijatelja”. Ni to nije vredelo kritičarima, pa je reditelj Dunda Maroja, Krvave svadbe, Kralja Betajnove, Ujka Vanje, Ribarskih svađa, Lede, Mirandoline, Mudre glupače, bio i slavljen i osporavan, zbog sklonosti teatralizaciji, efektima i stilizaciji…

Prema sećanjima studenata, koja je zabeležio njegov reditelj- pomoćnik Milenko Misailović u monografiji „Bojan Stupica velikan teatra” (2008), čak i kad je predavao suvoparnu Istoriju režije, reditelj Stupica je improvizovao. Predavanja je pretvarao u probe, a časovi su mu bili veoma fluidni i gotovo „zarazni”. Teško ih je, kažu, bilo pratiti a kamoli zapisivati. Govorio je brzo i vatreno uz bujicu lucidnih ideja, digresija, poetskih iskaza, zanosnog uzleta mašte i retorike.

„Opusti se, ne boj se ničeg. Nisam ni ja uvek pametan. Slobodno, zgrabi samog sebe i izbaci se kao đule iz topa” – hrabrio je tim rečima svoje glumačko jato...

Uvek sa glumcima, mag teatra je i privatni život proveo sa glumicama. Prvu polovinu života uz životnu saputnicu Savu Severovu, drugu uz Miru Stupicu.

U knjizi „Šaka soli” (2006) Mira Stupica pisala je o onoj jakoj ali i ranjivoj strani velikog reditelja. On je, kako navodi, umeo da ženu obaspe nežnošću, nakitom i ulogama, ali je zauzvrat tražio beskrajno divljenje. Rečita epizoda iz njihovog saživota, zbila se za kuhinjskim stolom. Naime, ako bi već svojoj Miri zgotovio ručak, reditelj je onda uporno nastojao da sazna i da li je jelo uspelo.

Posle svakog zalogaja ona bi rekla da je „divno”, on „šta kažeš?”, „savršeno”, „ti si najbolji”, a on „mmmm, šta kažeš?” – „bolji si kuvar i od Vokija Kostića!”…

Nagradu „Bojan Stupica” Savez dramskih umetnika ustanovio 1970. posle njegove smrti kao izraz poštovanja i divljenja jednom od naših najznačajnijih rediteljskih imena. Ili, kako stoji u Pravilniku

SDUS-a, „da prisustvo Bojana Stupice bude trajno sačuvano u životu naše zemlje, da istakne njegov udeo i podstakne nova traženja u oblasti pozorišne režije koju je Bojan Stupica unapređivao, razvijao i dao joj posebno obeležje”.

Mali omaž velikom reditelju završićemo njegovim rečima:

„Život je čudan i pun obrta. U vreme kada sam najviše zalazio u pozorište i bioskop, u vreme kada sam najviše želeo, tad nisam imao para. U bioskopu sam sedeo u prvom redu, u pozorištu u poslednjem. Danas, kada sam ugledan građanin, sedim u poslednjim redovima bioskopa i prvim redovima u pozorištu. I to mi se uopšte ne sviđa…”

M. Sretenović

objavljeno: 01/08/2010

Nastavak na Politika...