Izvor: B92, 09.Okt.2010, 23:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neil Young " Le Noise
Buka već dugo nije u modi i upravo je to jedan od razloga zašto je Neil Young danas pravi.
Šta reći o čoveku čiji broj albuma premašuje broj godina velikog dela njegove publike? Ako ga uporedimo sa njegovom generacijom koja je i danas aktivna, dolazimo do sledećeg zaključka: za razliku od Dylana, Youngove pesme s kraja šezdesetih odsvirane na aktuelnim turnejama zvuče mnogo vernije originalima; u poslednjih nekoliko decenija Briana Wilsona šije i po kvantitetu i po kvalitetu; >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sramota je porediti diskografiju Paula McCartneya i Neila Younga od sredine osamdesetih do danas; za razliku od The Rolling Stones, Youngova oproštajna turneja nije na vidiku. Iako duboko u sedmoj deceniji života, u njemu i dalje tinja onaj šezdesetosmaški bunt ("Living with War”), još uvek je u stanju da napiše dvadesetominutne epske pesme koje dok slušate imate osećaj da traju duplo kraće ("Chrome Dreams II”), a svoju ljubav prema automobilima pretočio je u ceo album ("Fork in the Road”) uopšte ne hajući koliko je to (ne)moderan ili (ne)isplativ potez. Drugim rečima, posle svih ovih decenija on nastavlja da zapušava usta svima koji tvrde da je kompromis sastavni deo uspeha. Statistika kaže da Young ima 64 godinu, solo karijeru dugu 41 godinu, a da mu je "Le Noise” 34. studijski album...I to kakav album!
Ono po čemu se "Le Noise” u startu razlikuje od Youngovog standardnog albuma je odsustvo pratećeg benda. Ovde čujemo samo njegov glas i gitaru - sirovo da sirovije ne može biti. Muziku sa ove ploča možda bolje opisuje njen naslov, nego sam Young, koji kaže da je ovo folk-metal, jer sva ta buka koju on pravi električnom gitarom je bliža onome što rade Sonic Youth nego muzici koji svira Metallica. Odličan primer za to je uvodna "Walk with Me” za koju nisam sasvim siguran da li je Neil dva puta nasnimio električnu gitaru ili je sve odsvirano u jednom tejku. Da je bilo koji drugi muzičar u pitanju znao bih da je nasnimavano, ali kada je virtuoz poput njega u pitanju, nedoumice ovog tipa su neizbežne. U toj pesmi čujemo nesnosnu buku gitare na distorziji, kroz koju se probija osnovna melodija na drugoj gitari, preko koje nas Neil Young poziva u šetnju stihovima "I’ll never let you down no matter what you do / If you just walk with me and let me walk with you”. Zvuk gitare u "Sign of Love” je sličan onom koji smo čuli na električnim pesmama sa albuma "Rust Never Sleeps”, dok je melodična "Someone’s Gonna Rescue You” logičan završetak ove distorzirane trilogije kojom počinje album. Jedine dve pesme sa "Le Noise” koje je Neil odsvirao na akustičnoj gitari zovu se "Love and War” i "Peaceful Valley Boulevard”. U ovoj prvoj on kao da elaborira razloge zbog kojih je snimio album "Living with War” i koji zvuče vrlo blisko svima nama koji živimo u ovim "miroljubivim” krajevima, dok ova druga zvuči kao klasična Youngova folk numera, praćena antiglobalističkim tekstom o negativnom uticaju zapadne civilizacije na život svih nas.
Neil je tokom višedecenijske karijere više nego zasluženo zaradio milione dolara, i bez obzira na to (zlobnici će reći "zbog toga”) nas na svakom albumu podseća da je "jedan od nas”. Tako je ovde svoj bunt kanalisao u besnoj "Angry World” u kojoj na brutalno ciničan način kaže: "It’s an angry world for the bussinesman and the fisher man / It’s an angry world / And no doubt everything will go as planned”. Ako je suditi po stihovima, "Hitchiker” je možda i centralna kompozicija na celoj ploči. Naime, u njoj Neil pravi metaforu svog života kroz priču o narkomanu koji ceo život putuje iz grada u grad, a zaključuje je potpuno autobiografskim rečima: "I tried to leave my past behind / But it’s catching up with me / I don’t know how I’m standing here / Living my life / I’m thankful for my children / And my faithful wife”. Sve to prati melodija koja se hipnotički ponavlja i ponavlja, dok električna gitara zvuči skroz neproducirano – kao da je priključena samo u obično pojačalo i otpanjena do daske. No, ne dajte se zavarati.
Ta prividna jednostavnost Youngove "neproducirane gitare” tu se nalazi zahvaljujući Danielu Lanoisu, jednom od najcenjenijih producenata u popularnoj muzici danas. Nakon dugih razgovora, on i Neil su rešili da se ceo album snime u Danielovom kućnom studiju u Los Anđelesu i to na način koji više priliči koncertnom nastupu nego studijskom radu. Umesto slušalica Young je imao dva velika zvučnika ispred sebe sa kojih je imao isti zvuk kao da svira ispred publike, što je albumu dalo neophodnu prirodnost. Na primer "Angry World” zaista zvuči veoma angry i teško da bi se isti efekat postigao da je gitara bila ispeglana studijskim efektima. Istina, malo mi je krivo što je Lanois potrošen na solo albumu, jer sam siguran da bismo od njegove produkcije najviše ućarili na Youngovoj akustičnoj ploči uz pratnju Stray Gators. Znajući kakva je čuda Lanois izveo sa Dylanom i Emmylou Harris osećam da bi to bio Youngov najbolji album još od "Harvest Moon”. No, ima vremena, obojica su mladi, možda se takva saradnja nekad i desi. Uostalom, ne bi se Young u naslovu svog albuma igrao slovima koje čine ime bilo kog producenta.
Priznajem da sam bio malo skeptičan kada sam čuo da će Neil snimiti album bez pratećeg benda, ali već nakon prve 3 pesme sve moje sumnje su nestale. "Le Noise” je ogoljen do srži, besan, ljut, tužan, iskren i potpuno prirodan. Sva ona lepota koja krasi zvuk Neilove gitare (i jedne i druge) ovde je u prvom planu, dokazujući da za r’n’r nije neophodna ritam sekcija. Sve što vam je potrebno je da imete jasan stav i budete gospodar svog instrumenta.
Kada čujem da matorac od 64 godine danas svira distorziranu gitaru, uvek pomislim na stotine kloniranih bajkerskih bendova sa pivskih festivala, čija muzika zvuči kao Deep Purple u pokušaju. Neil Young toliko nema veze sa tom asocijacijom, da se pitam da li je ona samo plod predrasude ili se ovo što on svira uopšte ne zove rock? Ako je ovo drugo u pitanju, jedino ime koje mi pada na pamet je – le noise.
