Izvor: Blic, 20.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neću u siromahe
Neću u siromahe
Iako je trenutno valjda i najpopularniji pop pevač, Vlado Georgiev Barba smatra da je za njegov solistički koncert u Beogradu još uvek rano i ne želi da predviđa koliko bi koncerata u Centru 'Sava' mogao da proda. Zato je svu pažnju usmerio na novi album koji upravo snima. Barba je završio srednju muzičku školu, želeo je da upiše akademiju, ali nije. Svirački zanat 'peče' od jedanaeste godine. Da li smatrate da je muzičko obrazovanje važno za muzičara, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pa i pevača?
- Veoma je važno bar koliko-toliko biti muzički obrazovan, bez toga se ne može. Čim nemaš znanje, onda nemaš način da rešiš problem. Možeš da praviš pesmu poput muzičara-divljaka, da uradiš deset numera, pa da ti se u jedanaestoj pojavi problem koji ne umeš da otkloniš, jer, na primer, ne poznaješ harmoniju. Pozvaćeš nekoga da ti pomogne, ali onda budi realan, pa ne smatraj sebe autorom toga što si 'uradio'. Osim toga strašno sam protiv rada na kompjuteru, više sam za varijantu da mi on bude 'rob', a ja 'gospodar'. Služi mi da zapišem sve što moja glava može da smisli, ne koristim ga za komponovanje. Često sebi zadajem izazov, pa direktno sviram i snimam na traku, jer obožavam živu svirku. Slušate li džez?
- To je moja velika ljubav i neostvarena želja. San mi je da se bavim džez-muzikom. I nije mi problem da sviram neki sešn sa bilo kim, međutim problem je što sam još u svojoj ranoj mladosti osetio gušt dobrog angažmana. Ne mislim da sam postao materijalista, ali sam pušio dobre cigare, fino se oblačio, imao za piće, i mnoge stvari za koje džezeri kod nas još uvek nemaju. Ipak, kad me to pitaš, onda moram da budem iskren, imam samo jedan život, a između lepote življenja i lepote muzike napraviću neki kompromis. Zaista smatram da ne bi bilo u redu, ni prema mojoj familiji, a ni prema meni da budem siromašan.
Kada ste i kako dobili prvi angažman?
- Prve sviračke angažmane dobio sam u luksuznim hotelima i barovima u Herceg Novom i Dubrovniku kada sam imao jedanaest godina. Potpuno sam sam došao, i doneo snimak. Pozvali su me da čuju kako sviram. Gazde su u svemu tome videle veliki posao, kao 'čudo od deteta', ali ne na umetnički način, više kao 'stranci će da prolupaju' kad vide. Mada sam sve to znao, prihvatio sam takav stav bez problema. Ipak se radilo o isplativom poslu, a meni je bilo stalo da počnem da sviram i 'pečem zanat'. Znao sam da neću biti kompletan muzičar i jednog dana raditi nešto ozbiljnije, ukoliko ne prođem tu školu. Sa jedanaest godina moja prva plata bila je u veličini maminih četrdesetpet, bila je prosvetni radnik, ili devet tatinih koji je bio vojno lice... N. Grujić
