Izvor: B92, 24.Okt.2010, 21:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neću da Guglam, hoću da Razgovaram
Kada smo i kako prestali da razgovaramo, pitam se već neko vreme.
Televizija, internet sa Guglom, Vikipedijom, Fejsbukom i ostalim čudima učinili su pravi dijalog među ljudima (samo prividno) izlišnim, bespotrebnim u najvećem broju slučajeva. To za sobom povlači dve ozbiljne reperkusije. Prva, znanja su nam mehanička, bubalička, a stavovi nestabilni jer nikada nisu prošli pravu proveru. Druga, ljudi postaju sve otuđeniji jer više nisu nužno upućeni jedni >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << na druge.
Dobar drugar, inače zaposlen u privatnoj programerskoj firmi, ispričao mi je pre neki dan anegdotu sa posla. Kako se tek nedavno zaposlio, a poznato je koliko je naše visoko obrazovanje usklađeno sa stvarnim potrebama poslodavaca i zaposlenih, neke stvari mu nisu bile najjasnije. I tako, ode dečko da porazgovara sa nadređenim... „Šta mi dolaziš za takve gluposti, kad to možeš da izguglaš?! Dođi posle da razgovaramo", saopštava šef. Kada IZGUGLA (šta li bi V.S. Karadžić rekao o tom glagolu), neće biti potrebe za razgovorom, znao je to dobro i moj drugar.
To je samo jedan od bezbroj primera koliko ljudi nipodaštavaju vrednost dijaloga, najboljeg oruđa za sticanje novih znanja, utvrđivanje starih i podsećanje na zaboravljena. Jer jedino u razgovoru sa drugim ljudskim bićem neophodno je da iznova pronalazimo argumente za potvrdu svojih stanovišta, a svakim novim izlaganjem i sami ih bolje razumemo. Kompjuter, televizija i novine pružaju nam neophodnu ali suvu, osnovnu informaciju, koja će biti nedovoljno shvaćena ili zaboravljena ako nije osvežavana, izazivana, dokazivana i osporavana.
Kroz kulturni dijalog sa ljudima mogu se revidirati sopstvene pozicije ili bar saznati da postoji i strana koja drugačije misli i koja u svoje stavove snažno veruje i brani ih jednakom strašću kao mi svoje. Takav razgovor podstiče duhovno nas obogaćuje i utiče da vlastito mišljenje poboljšamo i iskristališemo. „Jao, nemoj da pričamo o politici, molim te!", „Samo ne o religiji, života ti", neretko se čuje čak i u studentskim grupama, koje bi trebalo da su radoznale, ambiciozne i napredne. Opravdanje slične molbe najčešće je „to je teška tema" ili „samo ćemo se svađati". Pa, nećemo valjda jedino da razgovaramo o sportu/kozmetici i devojkama/momcima? Ne daj Bože o „Farmi" ili „Velikom bratu". I, čoveče, nije svaka diskusija svađa, kako samo to ljudi teško shvataju. Ti mi reci nešto sa čime nisam saglasan, naučiću nešto novo, porazmisliću, možda me ubediš da promenim stav ili ja tebe. A, čak i ako ne, korist je ponovo prisutna i više nego očigledna.
„Iskustvo me naučilo da ono što ne možeš objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možeš obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negdje u tebi, i loviš je, nju ili njenu senku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kada počne da shvata. Slušalac je babica u teškom porođaju riječi. Ili nešto još važnije. Ako taj drugi želi da razumije", napisao je Meša Selimović u „Tvrđavi".
Ako želimo da naše znanje bude koherentna celina, a ne samo zbir delova, moramo neprestano da ga preispitujemo i kognitivno povezujemo delove, kao i da budemo spremni na promene. Ogromna je razlika između ljudi sa stabilnim stavovima, oni su uvek otvoreni za diskusiju, i onih sa rigidnim, koji „oduvek sve znaju" i čiji stavovi su nepromenljivi. Prvi stalno prolaze provere, traže ih, a stanovišta prilagođavaju novim saznanjima, dok drugi nemaju hrabrosti da budu dovedeni u pitanje. Ako želimo znanje kao strukturu i stabilne stavove, dijalog je vitalno sredstvo.
Dalje, razgovor je naročito značajan u današnjem haotičnom svetu u kojem smo svakodnevno preplavljeni hiljadama informacija. Čitajući tekst Tomasa Eriksena, saznao sam da jedan primerak nedeljnog izdanja lista ’Njujork tajms’ sadrži više informacija negoli što je jedna obrazovana osoba iz XVIII veka mogla da stekne tokom celog života. Kako uopšte u tom moru podataka, činjenica i spekulacija da se koncentrišemo na nekoliko tema, da njih dublje istražimo?
Nekada se upitam da li je cilj, ne znam čiji, da se ljudi pogube u hrpi informacija i da samo postanu mašina za primanje, a ne prerađivanje istih? Razgovor je verovatno najznačajniji mehanizam u održavanju samosvesti i odbrani od medija koji nam, ciljano ili ne, kolonizuju um i ostavljaju nam sve manje prostora za kritičko promišljanje.
Klinci više ne pitaju ćaleta ko su bili Tito i Staljin, već trče da zatvore vrata od sobe i uključe Mozilu (ako uopšte žele da znaju). Šteta, jer tata bi verovatno imao i neku priču iz tog doba ili bi ubacio neku pošalicu, lakše bi se sve zapamtilo, a i otac i kćerka/sin bi se lepo ispričali, a to nije ni banalno ni zanemarljivo kao što se na prvi pogled možda čini. Ovako će dete zaboraviti šta je pročitalo čim odgleda seriju, a otac će se zabrinuti što mu je klinka/klinac neprestano pred kompjuterom i sećati se kako je on sa svojim starim mnogo češće razgovarao.
Tu dolazimo do druge posledice – otuđenja. Fiksni telefon, mobilni telefon i SMS poruke, pa zatim i-mejl, Fejsbuk i ostale ’socijalne mreže’, kao da svakim novim stupnjem tehnologije ljudski kontakti postaju sve posredniji.
Da ne bih bio pogrešno shvaćen, sve navedene stvari imaju mnogo više pozitivnih nego negativnih aspekata, ali problem je što se prvi neprestano ističu, dok su potonji skrajnuti i kao da predstavljaju neku vrstu tabua. Divno je što sada imam lakši način da komuniciram sa rodbinom u Velikoj Britaniji, ali je poražavajuće što deca koja žive u istoj zgradi održavaju kontakt na isti način. Da to nije nimalo naivan problem, videće se tek na generacijama koje potpuno odrastaju uz globalni multimedijalni sistem, Android, Ajfon itd.
Ljudi se sve manje viđaju i manje se druže, a većina to ne uviđa. Kako drugačije protumačiti nedavno objavljeni tekst u jednom od naših najtiražnijih dnevnih listova: reč je bilo o nadarenoj devojčici (zaboravio sam joj ime), ali poenta je da novinar u jednom trenutku zaključuje kako devojčica nema mnogo prijatelja, ali joj nisu ni potrebni jer ih ima dosta na Fejsbuku. Kakva inspirišuća poruka novinara budućim naraštajima. Da nije tužno, bilo bi smešno.
A, kada u fakultetskom udžbeniku pročitamo da je ostanak uz TV ili sl. legitiman izgovor da ignorišemo poziv društva da izađemo napolje, onda je to već urnebesno smešno. Ili je ipak i dalje tužno?
Momak i devojka se upoznaju i razmene brojeve telefona. Ukoliko neko odluči da, umesto SMS poruke ili ’edovanja’ ne Fejsbuku, pozove onog drugog da zakaže sastanak, u najvećem broju slučajeva proglasiće ga čudakom. Jer, Bože moj, kakav to čovek odmah zove telefonom i dozvoljava sebi ’toliki’ stepen bliskosti? Stvarno čudak. Mora da su pre mobilnog telefona svi bili čudaci. O fiksnom da i ne govorimo.
Mladić u autobusu koji služa MP3 plejer u potpunosti je odsečen od sveta, njegov odnos sa okolinom je nepostojeći, nema čak ni one „potvrde postojanja" drugih ljudi toliko značajne za psihološko zdravlje, a o kojoj je pisao Erik Bern u knjizi „Koju igru igraš".
Pre dva-tri meseca u naselju u kom živim celoga dana nije bilo struje. Razgovarajući posle sa komšijama, ustanovio sam da je to bio jedan od najlepših dana u godini. Išlo se u goste na kafu i grickalice, klinci nisu igrali WOW nego su otišli na poljanu i pikali fudbal, ili na terenu igrali basket ili su simpatično improvizovali tenis na šetalištu. Jednostavnije rečeno, ljudi su se više družili i to ih je usrećilo. Ne kažem da bi jednom nedeljno trebalo isključivati struju, ali gorenapisano navodi na razmišljanje. Bilo je još sličnih primera.
U krajnjem slučaju, i ova refleksija o blagodetima ljudskog verbalnog kontatka nastala je kao posledica istog. Zato sam zahvalan svojim dragocenim prijateljima jer me neumorno podstiču na razmišljanje i ukazuju na različite puteve. Nadam se i trudim se da odgovorim na isti način.
Ljudi, razgovarajte!
