Izvor: Politika, 12.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne osećam trijumf zbog nagrade
Posle 17 godina u bunkeru zbog oportunista i političkih uticaja, film "Belle epoque" Nikole Stojanovića osvojio Gran pri na festivalu u Novom Sadu
INTERVJU
Gran pri "Ibis" za najbolji film Prvog filmskog festivala Srbije, koji je upravo održan u Novom Sadu, osvojio je film "Belle epoque ili Poslednji valcer u Sarajevu" Nikole Stojanovića, a ovom delu su pripale i nagrade za najbolju žensku ulogu, za muziku, scenografiju i za masku. Posle 17 godina "tumaranja" po mraku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << raznih bunkera, Stojanovićev film sada živi jedini pravi mrak, kojem i pripada – tamu bioskopske dvorane.
Nikola Stojanović, filmski reditelj i scenarista, istoričar i teoretičar filma, ovih dana rado govori o svom filmu, dugo sanjanom snu. Pravedan kao na ispitu iz istorije filma, kada pažljivo sluša i meri znanje studenta, razumevanje i poznavanje nastajanja i odrastanja kinematografije, profesor Stojanović je srećan, ali i setan. Zbog toga i izostaje pitanje: "Očekuju li nas možda ponovo "belle epoque" – bolja vremena?" Ipak...
Šta za Vas znači gran pri na Filmskom festivalu Srbije u Novom Sadu?
Poslednjih dvadeset godina potrošio sam na dva projekta koja su paralelno nastajala i sa teškoćama ostvareni. Jedan je film, a drugi knjiga pod nazivom "Režija: Akira Kurosava", objavljena krajem prošle godine. Danas su oba projekta završena, a knjiga je dobila i priznanje kao kapitalni projekat. Da se našalim, sada kažem da sam kapitalista, prošao sam tranziciju i imam dva kapitalna dela. Međutim, to jeste bio košmarni san. Niko ne može da pretpostavi kako sam prolazio kroz sve ovo, jer sve što radim, radim odgovorno, bilo da je to kuvanje kafe, kuvanje ručka ili snimanje filam. Sada, kada je sve okončano, osećam zadovoljstvo, bez osećanja trijumfa ili sujete. Na prvom nacionalnom festivalu Srbije moj film je apsolutni pobednik. Znate, bolje je kada nagrađuju nego kada biju. To se kod nas smenjuje.
Koji su ključni razlozi onemogućili da završite film?
Film je nastajao krajem osamdesetih godina prošlog veka. Reakcije na kvalitet scenarija su bile pozitivne i on je 1989. godine ubedljivo zauzeo prvo mesto na konkursu SIZ-a kinematografije BiH. Snimali smo tokom leta 1990. godine i, kada sam izmontirao prvu verziju, svi koji su film gledali bili su zadovoljni. Kada je počeo rat, promenile su se i okolnosti. Ako se setimo, 6. aprila 1992. godine Nemačka je priznala nezavisnu BiH, suprotno onome što se u Sarajevu događalo 80 godina ranije. Preko noći, establišment u Sarajevu se preokrenuo, negirajući deo istorije i stavio zamerke mom filmu. To nije bilo tragično već komično ili, bolje reći, tragikomično. Ne prezirem takve ljude, sažaljevam ih jer se okreću kao petao na krovu, shodno tome kako vetar duva. To su oportunisti u domenu umetnosti, koji se priklanjaju politici i političkim trendovima o kojima je snimljeno mnogo dobrih filmova, kao što je, na primer, "Mefisto" Ištvana Saboa. Pored političkog uticaja, tu se očitovao i nedostatak profesionalizma u našoj kinematografiji. Za film su bile zainteresovane mnoge uticajne ličnosti filmskog establišmenta, ali su svi posustali. Nisu imali poverenje da taj film zaslužuje da bude završen.
Ali, u Vašem filmu politika je tek u drugom planu?
Ovaj film je umetnička vizija i u njemu nema političke retorike. Od početka rada na filmu govorio sam da nije reč o rekonstrukciji epohe, već o rekonstrukciji mog viđenja te epohe. Time se nisam ogradio od politike, ali, moje viđenje pripada umetnosti. Glavni junaci filma su, za istoriju, marginalne, anonimne ličnosti, a istorijske ličnosti sam još u prvoj verziji filma svrstao u statiste "sa zadatkom". Maštu ne sputava nikakvo ograničenje istorijskih podataka.
Dobrim čitanjem istorije na ovim prostorima predvideli ste, čini se, mnoga dešavanja?
Sećam se da smo snimali scenu demonstracija ispred katedrale u Sarajevu iz 1912. godine. Rekonstruisao sam prve sarajevske političke demonstracije prošlog veka, koje su bile u znaku ujedinjenja Južnih Slovena i otpora austrougarskoj okupaciji. Druge slične demonstracije usledile su 1992. godine, 80 godina posle prvih. To su jedine dve manifestacije građanskog nezadovoljstva u Sarajevu. Scenario je nastajao krajem osamdesetih godina i anticipirao sam da će se kraj veka u nekim aspektima poklopiti s početkom veka – slično nezadovoljstvo i nemiri, Sarajevo, ponovo u epicentru međunarodnih događaja, krvavi rasplet i raspad dela Evrope po šavovima. Ne znam da li imam proročke sposobnosti, ali nepogrešivo povezujem. Sada mi govore da film nije zastareo već je dobio na vrednosti jer rezimira celi 20. vek.
U temu odrastanja glavnog junaka u Sarajevu, ugradili ste i "detinjstvo" kinematografije na Balkanu. Koliko je to posledica Vašeg pedagoškog rada na filmskim akademijama u Sarajevu, Novom Sadu i Beogradu?
Samo zvuči da sam se kao profesor istorije filma zakačio za temu "detinjstva" kinematografije. Namera da napravim film posvećen pionirima filma nije došla kao posledica mog pedagoškog rada i bavljenja istorijom filma, već obrnuto. Studirao sam i završio arhitekturu, ali sam znao da ću se baviti filmom. Bio sam član kino kluba u Sarajevu, pisao o filmu i uređivao studentski list "Naši dani", pokrenuo filmski časopis "Sineast"... Pošto sam se kao strastveni filmofil bavio prošlošću filma, dobio sam ponudu da predajem istoriju filma. Knjigu o Kurosavi zamislio samo kao filmofil koji istražuje velikog reditelja, a ne kao doktorat. U celom ovom poslu sam zato što sam fanatik za film. Žao mi je kada na Drugom kanalu RTS-a nema filmova u 14 sati, zato što se u tom terminu prenose sednice Narodne skupštine. Volim stare, crno-bele filmove. Oni su čarobni i nijedan digitalni, animirani efekat ne može da zameni njihovu lepotu doživljaja.
--------------------------------------------------------------------------
Dekadencija filmske umetnosti
Da li će film "Belle epoque ili Poslednji valcer u Sarajevu" biti prikazivan u bioskopima?
Nemam distributera. Kada sam ga započinjao bio sam ubeđen da je i komercijalni i umetnički projekat. Ali, kada su mi neki rekli da "Belle epoque" nije komercijalni projekat bio sam šokiran. Ipak, pošto sam profesor istorije filma jasno mi je u čemu je problem. U poslednjih 15 godina zavladala je dekadencija u filmskoj umetnosti. Od kada je Tarantino najbolji reditelj u Americi, a u Evropi Almodovar, to je siguran znak da je ukupni kvalitet svetskog filma opao.
Ivan Aranđelović
[objavljeno: 12.07.2007.]
