Izvor: Blic, 26.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
(Ne)misija
(Ne)misija
Skrivena, ili ne, kamera je moćno, hladno i nemilosrdno oružje. Kad posmatrate ljude postavljene, često na veoma brutalan način, u krajnje neprijatne situacije, imate najmanje dve mogućnosti: da se identifikujete s njima i mislite šta biste vi uradili, ili da jednostavno uživate u činjenici da se to ne dešava vama i ne morate da uradite ništa. Čak ni da gledate, što je, najčešće, moj slučaj, posebno kad je reč o italijanskom, dakle bitno surovijem tipu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << skrivene kamere, koji poslednjih nekoliko nedelja emituje TV 'Pink' pod nazivom '(Ne)moguća misija'. Nezavisno od ličnih afiniteta, s druge strane, '(Ne)moguća misija' je iznenađenje na, praktično, svim nivoima. To je izvanredno profesionalno osmišljen i realizovan serijal, daleko iznad uobičajenih standarda domaće televizije, u kome je svaki detalj doveden do perfekcije i nema banalnih improvizacija, mučnog amaterizma u kome je sve započeto a ništa dovršeno, niti igranja na prvu loptu. Uložen je, očigledno, značajan napor da zapleti deluju uverljivo i izvođači ozbiljno shvate svoje uloge i veoma ih dobro odigraju, a kompletna organizacija svih do sada prikazanih operacija – nimalo jednostavnih i veoma zahtevnih – sprovedena je bez greške.
'Žrtvi', što je jedini pravi nedostatak ovakve vrste programa, nije ostavljena mogućnost da bira, ona je prinuđena da nasedne jer su situacije dovoljno dramatične da je bolje ispasti smešan, nego se izlagati suvišnom riziku.
Glavni kvalitet '(Ne)moguće misije' leži, međutim, u njenom simboličnom dejstvu i fantastičnoj korespondenciji sa realnošću jer se živeći u Srbiji neprestano osećate upravo kao žrtve neke potpuno apsurdne skrivene kamere u čije zamke, bez mogućnosti izbora, bivate svakodnevno uhvaćeni. Jedino što je ta državna varijanta neuporedivo slabije producirana od '(Ne)moguće misije' i nećemo imati s kim da se smejemo na kraju – ako kraj postoji - kad prevara bude otkrivena.
Stameni Stamenković
Da je pozorišni kritičar Vladimir Stamenković (1928) delovao u francuskoj kulturi, njega bi ovih dana primio Žak Širak, predao bi mu neko od vrhunskih odličja, označio bi ga kao nacionalnu instituciju prvog reda. Ali on nije tamo nego ovde, deluje u kulturi u kojoj su narušeni svi vrednosni standardi. I dobro je da je Stamenković opstao, pišući pozorišnu kritiku punih pedeset godina, gotovo iz nedelje u nedelju. Nema sličnog primera u istoriji modernog pozorišta. Najcenjeniji britanski pozorišni kritičar Kenet Tajnan, inače Stamenkovićev generacijski drug, pisao je pozorišnu kritiku dvadeseatak godina, a potom prešao na druge vrste esejističkog pisanja (portreti glumaca i reditelja). Stamenković je decenijama naporedo predavao dramaturgiju na FDU. Kritiku je pisao znalački, sa bogatom erudicijom i pouzdanim sudovima koji su izdržali probu vremena.
Prošlog četvrtka u Jugoslovenskom dramskom pozorištu obeležen je ovaj jedinstven jubilej predstavljanjem nove Stamenkovićeve knjige 'Pozorište u zenitu' u izdanju Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, u kojoj je autor izdvojio 50 najboljih kritika iz protekle polovine veka. Govorili su pozorišni ljudi, a u gledalištu je bilo ponajviše glumaca, od legendarne Marije Crnobori do mlađih. Bilo je i novinara (ponajviše iz NIN-a, u kojem je kritičar trajao gotovo sve ovo vreme). Često je pominjana Matoševa opaska da je najbolji kritičar mrtav kritičar. Ovoga puta to ne važi. Stamenković se toplo zahvalio okupljenima i nakon koktela odšetao da završi pozorišni prikaz. Kao da je juče istrčao na maratonsku stazu.
