Izvor: Politika, 18.Mar.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nastavak ankete Pisci biraju"
1. Koji roman najbolje predstavlja 20. vek u domaćoj književnosti?
2. Koji roman najbolje dočarava isti vek u svetskoj književnosti?
Svetlana Velmar-Janković
1. „Prokleta avlija” Ive Andrića
2. „Hadrijanovi memoari” Margerit Jursenar
Na putu svog stvaralačkog istraživanja, Andrić je u „Prokletoj avliji” postigao vrhunsku usklađenost između doživljenog, mišljenog i smišljenog, oblikovanog i iskazanog. Takav vid >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << književne ostvarenosti događa se jednom u stoleću ili, možda, u jednom milenijumu.
U književnom kretanju od dvadesetog do drugog veka u istoj, našoj eri, od modernih svetskih ratova do Hadrijanovih ratničkih iskustava, Margerit Jursenar je zgušnjavala vreme i postigla neverovatnu kondenzaciju, gotovo stapanje ljudskih iskustava. Pri tom je oblikovala čovekovu sudbinu rimskog cara Hadrijana, sa svim posebnostima njegovog postojanja i svim njegovim moćima i nemoćima kao savršeno prepoznatljivim i prihvatljivim i čitaocu dvadeset i prvog veka kao i nekom od budućih vekova – ako se uopšte tada bude čitalo.
Jelena Lengold
1. „Besnilo” Borislava Pekića
2. „Mogućnost ostrva” Mišela Uelbeka
Jedna velika raskrsnica raznolikih užurbanih ljudi, u kojoj niko nikoga ne primećuje i svi hitaju ka nekom dalekom mestu, dok se iz potaje, glupim slučajem ili hirom sudbine, Zlo ubacuje među njih preteći da ih sve pretvori u divlje zveri, spremne da se međusobno izujedaju, pre nego što i sami umru u ropcu – nije li ova Pekićeva vizija upravo svet u kome smo proveli svoje živote?
Uelbek je, po mom mišljenju, u ovom romanu rekao gotovo sve što o modernom svetu ima smisla reći: živimo u vremenu vrhunskog paradoksa, naučnog i tehnološkog napretka, koji nam nisu doneli i duševni smiraj, već su nam, naprotiv, doneli usamljenost, otuđenje i blasfemičnu narcisoidnu potrebu da prevarimo prirodu, koju je nemoguće prevariti.
Mihajlo Pantić
1. „Prokleta avlija” Ive Andrića
2. „Proces” Franca Kafke
Život je, nažalost, širi od književnosti, mada bi možda bilo bolje da je obrnuto. Hoću da kažem, parafrazirajući jedan Matićev naslov, da je prošli vek teško ulazio u roman, ma koliko se romansijeri oko toga trudili. Toliko je taj minuli vek bio ispunjen pre svega uzdasima i besmislom da mi pisanje romana u njemu liči na poslednji pokušaj književnosti da rekonstruiše kakav-takav smisao sveta, da ga koliko može opravda, potvrdi, izmisli, održi na okupu i simbolički predstavi. Dakle, mislim da nijedan veliki roman koji sam pročitao ne uspeva da obuhvati celokupno iskustvo života u prošlom veku, uvek je polje nerečenog šire od polja ocrtanog rečima, što bi se onda moglo čitati i kao konačan poraz književnosti.
Ali da ne budem baš do kraja katastrofičan, nego konkretan, biram dva romana, nažalost, opet nažalost, sumorna i teška: „Prokletu avliju” Ive Andrića i „Proces” Franca Kafke. I jedan i drugi roman indikativni su po mnogo čemu, i u znatnoj meri, onoliko koliko je njihovim piscima dato, reflektuju epohu u kojoj su nastali. Oba to čine na posredan, alegoričan način, književnim sredstvima, što mi je posebno važno. Njihov simbolički potencijal je gotovo neiscrpan i negde se te dve u njima prikazane paralele prirode ljudske egzistencije, naizgled udaljene, ukrštaju u beskonačnosti. I Kafka i Andrić (oba srednjoevropski pisci) dovode u svojim romanima u fokus važno pitanje sa kojim nas je suočio 20. vek. Reč je, naravno, o pitanju kazne uspostavljene već samim činom ljudskog postojanja, bez obzira na stvarnu ili nepostojeću, nepočinjenu krivicu, što nas vraća korenima književnosti, antičkim vremenima, na koje je moderna književnost dala svoju verziju odgovora. Bačen u svet, čovek ispašta, kako god da se uzme. Prošli vek je dodatno potencirao tu istinu i prilično krvavo radio na izmišljanju novih verzija toga ispaštanja. Voleo bih da je to neki veseli vek i da je u njemu pobedio rokenrol, ali, eto, treći put nažalost – nije. Stvari su ispale sasvim drukčije, jer su najbolje knjige napisane u njemu duboko sumorne i tragične.
Zoran Ćirić
1. „Nečista krv” Bore Stankovića
2. „Dugi oproštaj” Rejmonda Čendlera
Izabrao sam roman Bore Stankovića zato što je u njemu sve tako sočno, tako poročno, tako ljudski, zato što je u njemu sve ono što je bilo zabranjeno u takozvanoj visokoj srpskoj književnosti kojoj je oduvek nedostajala čulnost i smelost, jer je akademizam uvek sterilisao sadržaj a pisci su morali da se povinuju tim idiotskim dogmama. Ovo delo je neponovljivo na čudesan način. Bora Stanković je pokazao kako se može ispričati priča natopljena ljudskim sokovima. Ne mislim na krv i suze, oni su uvek bili dobrodošli. Bora Stanković je, kao i Crnjanski i Rastko Petrović, majstor poetske proze, a srpskoj književnosti je uvek nedostajalo raznih pripovedaka. Ali morao bih da dodam i delo „Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića, koje je primer kako ispričati priču bez filozofiranja i digresija, ali vrlo čisto, precizno, a opet tako emotivno.
Kao što reče čuveni reditelj Bili Vajlder, niko nema savršeniju rečenicu od Čendlera. On je neprevaziđen i u građenju radnje, likova i atmosfere, i u veštini pripovedanja, i u montaži sekvenci koja je dovoljno tečna. To što ga određuju kao žanrovskog pisca, nije nikakav minus. Međutim, pošto je reč o celom 20. veku, u književnom smislu jednog dugog perioda, ne bih mogao da još ne pomenem Ernesta Hemingveja i Isaka Babelja, a pogotovo dva vrhunska romana „Putovanje nakraj noći” Luja-Ferdinanda Selina i „Pod vulkanom” Malkolma Lourija.
G.P.
objavljeno: 19.03.2011.
.jpg)
