Izvor: Blic, 13.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nasilje kao vapaj i opomena
U nedavno objavljenoj knjizi „Predstava o detetu u srpskoj kulturi", autor Žarko Trebješanin je, između ostalog, podvukao da budućnost jedne zajednice zavisi od načina podizanja dece, koji je pak uslovljen predstavom o detetu u datoj zajednici. U izjavi za „Blic" on napominje da strahovito bitnim smatra i pitanje sve češće agresivnosti kod dece i omladine, koje zapravo postaje društveni fenomen. Sem Trebješanina, za „Blic" o ovome govore Zorica Tomić, Svetlana Velmar-Janković, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prosvetni radnici Jelena Gejić, Ljiljana Miljković i Slaven Zdravković.
„Koliko je akutno pitanje agresivnosti kod dece i omladine, govori i podatak da deca nasilnici imaju četiri puta više šanse da do tridesete godine steknu dosije u policiji", priča Trebješanin. „Doduše, kako stvari stoje, ako je malo vispreniji, biće uspešni legalni kriminalac. No, na stranu crni humor. Suštinski problem je u nedostatku sistema vrednosti, a za njegovo redefinisanje i uspostavljanje kultura, i u užem i u širem smislu, ima ključnu ulogu. To je sistemska, državna stvar, pa ako hoćete, i bolest. Sem škole, porodice, skrenuo bih pažnju na enormnu ulogu medija - oni su ti koji forsiraju (a neretko i formiraju) uzore."
Na problem sistema vrednosti ukazuju mnogi iz najrazličitijih delatnosti i oblasti, a i svi „Blicovi" sagovornici, među kojima je i Zorica Tomić, kulturolog. Po njenim rečima, porast agresivnosti je odraz uporišne tačke savremenog načina života: „Razulareno nasilje je dominantni način ponašanja koji zapravo i nema cilj. Pravo jačeg je legitimno u svim sferama života. Rastočena je ideja porodice, rastočena ideja zajednice. Tu, dakle, nema percepcije budućnosti, neprekidno se govori o investicijama, kalkulacijama. Odgovorno tvrdim da nema proizvodnje smisla i vrednosnog sistema bez investicija u kulturu. Fenomen nasilja dece i omladine je pobuna (protiv haosa u kome nema ni jedne vrednosti) i apel, implicitan zahtev za novom vrstom poretka. Široka je lepeza aktivnosti kojima se ta stvar može rešavati. Podrazumeva se da je potrebna sistemska akcija, ali znam za pojedince koji se na svoje načine bore."
Jelena Gejić, učiteljica u OŠ „Mika Alas", koju bije dobar glas i među roditeljima i među decom, kaže za „Blic" da je agresija sve prisutnija i u nižim razredima, a razlozi su brojni i različiti. Jedan od njih je da roditelji prećutno prelaze preko incidenata, primetna je i njihova sve manja angažovanost oko mališana usled prezauzetosti, nervoze, sve češće i zdravstvenih tegoba. No, kako napominje, ne treba krivicu svaliti samo na njihova pleća.
Pomenuti epitet je prati upravo zbog njene umešnosti da animira decu i preusmeri njihovu energiju. „Na časovima građanskog vaspitanja, kad se bavimo pitanjem agresije, jedna od osnovnih stvari koju primećujem je problem sa izražavanjem osećanja. Kad pomognete deci da razumeju i sebe i druge - stvari postanu bitno drugačije. Kada, recimo, radimo predstavu ili kad imamo neku osmišljenu likovnu ili muzičku akciju, oni prosto pomeraju fokus pažnje i preusmeravaju energiju. Moje iskustvo govori da (dobra) ponuda menja (njihov) izbor."
Ljiljana Miljković, profesor nekoliko stručnih predmeta u srednjoj hemijskoj školi, kaže da, za razliku od nekih ranijih godina, agresivnost kod dece ne samo da je u zabrinjavajućem porastu već je okrenuta i ka sebi. Ova profesorka, omiljena uprkos činjenici da neretko daje jedinice i svojevrsne pedagoške opomene, skreće pažnju da „deca nemaju odgovornost prema sopstvenoj budućnosti". „U srednjoškolskom uzrastu prilično su zatvorena za dijalog, ali kad ih zaintrigirate, reaguju, s vremenom sve bolje i sve više. Ukratko bih to definisala - baviti se njima i voleti ih, a ne gubiti autoritet. No, bojim se da pojedinačni profesorski napori ne mogu rešiti problem generalno".
Privatni profesor matematike i fizike Slaven Zdravković, kod koga, prirodno, dolaze deca koja imaju problema sa školom, kaže: „Problem sa ocenama je gotovo uvek posledica niza drugih problema. Kao i agresija. Uspevao sam da deca za koju su mi govorili da su nepopravljiva, ne samo poprave ocene već i neke druge, bitnije stvari. Nema tu velikih tajni ni mistifikacija - bavite se njima, razumite ih i volite, budite autoritet, dajte im primer i nemojte ih izneveriti."
Potrebna su državna, sistemska rešenja
Poznata književnica Svetlana Velmar-Janković, koja (samoinicijativno) neretko obilazi škole, kaže da psihijatri i psiholozi već dugo skreću pažnju na pojavu da do juče dobra deca imaju silovitu potrebu da drugome nanesu telesnu i duševnu bol. Podseća, potom, na nedavne primere iz škola u Pirotu, Zrenjaninu, Beogradu, napominjući da je reč o sličnim modelima nasilnog ponašanja i da bi neka od državnih institucija morala pokušati da sastavi stručni tim koji bi se ozbiljno bavio ovim problemom. „To bi morali učiniti, jer nasilje među decom kao da postaje neka vrsta zle mode, a kultura je gurnuta na sve udaljenije margine. Potrebno je da otkrijemo i kako mi odrasli doprinosimo da naša deca požele da se ogledaju u svireposti. Omogućimo im da u svojim životima uspostave stvarne vrednosti. Kako ćemo im to omogućiti? Pre svega, sopstvenim primerom. Uverimo ih da nije najvažnije slediti primere onih koji su 'uspeli u životu’ odbacujući sve moralne vrednosti i osvetlimo im puteve ljubavlju dok se još može."
