Izvor: B92, 28.Maj.2008, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzički festivali 2008.
Nakon neverovatno jake muzičke 2007, u kojoj smo se nagledali svih mogućih bendova koji su prodali više od dva’es’ ’iljada CD-ova i snimili više od dva i po spota u garaži ili art-rok (štagod to bilo) „fazonu", stigla je i 2008.
U mejnstrim dostupnom smislu od početka katastrofalna godina. Donekle, barem, iako su stvari počele da se popravljaju (lagano), pošto se trenutno najavljuju i neka zanimljiva imena. Dozvolite mi da pojasnim.
Većina >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << „bitnih" i za publiku privlačnih bendova koji su prošle godine palili milione ljudim širom planete prebacili su se u inkognito status, što da bi snimali nove albume, što da bi se bavili ličnim životima, štagod to značilo. Naravno, niko ne može kriviti, primera radi, „Muse", što su posle više od dve godine neprekidnih nastupa konačno uzeli šest meseci odmora, ili "RHCP" što im je frontmen, neprikosnoveni "svetski mega švaler", u 45. dobio dete, i raspustio grupu na dve godine. Logično je da će bendovi koji sviraju na svim mogućim festivalima određene godine ići cirkularno, i smenjivati se, i to je fenomenalno, ali samo u slučaju da naredne godine kvalitet, ne samo nastupa, već i zabave koju vam pružaju bendovi koje gledate, pariraju zabavi i svirci bendova koje ste gledali prošle godine.
To ove godine, (da još jednom naglasim) kod „velikih", mejnstrim bendova, nećete imati. Usled povlačenja većine bendova sa scene, kao i odluke, veoma zanimljive, doduše, mnogih bendova da nastupaju tek na po kojoj muzičkoj manifestaciji, umesto prošlogodišnjih postavki koje su mahom bile iste na većini festivala, ove godine doslovno važi pravilo „svaki festival za sebe". Organizatori su se dovijali kako su znali, ne bi li ubedili izvođače da se pojave baš na njihovom festivalu, što je uglavnom imalo polovičan učinak, u najboljem slučaju.
Ono što se d primetiti jeste činjenica da su se mnogi bendovi ponovo okupili nakon nekoliko (desetina) godina pauze, i da se menadžeri festivala nadaju da će upravo ti „povratnici" na scenu, bez obzira na to kojem žanru pripadaju, privući (nostalgičnu) publiku, koju prvenstveno zanima da čuje po koju „himnu", u nadi da njihovi heroji i dalje zvuče jednako dobro kao nekada.
Istini za volju, mnoge od njih sam čula u poslednjih godinu dana, i svi, uz izuzetak "Smashing Pumpkins", zvuče odlično. Problem nastaje u tematskom uklapanju, jer nepresušna želja organizatora koji su se nenadano našli u problemu da prvi dovedu te povratnike na scenu, kao i nekog nasumično odabranog hedlajnera koji će nastupati na dva ili tri mesta ukupno, rezultovala je potpuno sumanutim postavkama određenih festivala po danima, što se ispostavilo kobno po profit. Naime, publika je prestala da se pojavljuje na sva tri ili četiri dana festivala upravo zato što su ih jedan ili dva benda koje nemaju nigde drugde priliku da vide strašno zanimali, dok bi im ostatak bio potpuno neinteresantan. Još jedan razlog za slabiju posećenost muzičkih manifestacija u svetu od početka godine jeste upravo i informacija koju sam više puta napomenula, a to je da je postavka zbog, takođe, već navedenih problema, uglavnom zbrda-zdola sklepana, te nekih tematskih zabava i dana raspoređenih po žanrovima nema.
Prvi na listi velikih svetskih festivala koji je platio cenu nedostupnosti bendova i nedostatka koncepta bio je Koačela, koji je ove godine, nakon spektakularne 2007. u kojoj su oborili sve rekorde posećenosti, doživeo da se za vreme glavnog nastupa na glavnoj bini ispred iste skupi tek petnaestak hiljada ljudi.
Prvog dana, nakon jakog, ali ne dovoljno jakog nastupa grupe "The Raconteurs", "The Verve" nisu uopšte mogli da zabave (tog dana) mlađu američku publiku koja ne oseća „britansku vezu", dok je Džek Džonson (Jack Johnson) bio krajnje nezanimljiv...svima. Drugog dana je, takođe , nastupila havarija, pošto suprotno nečijem izuzetno kompetentnom mišljenju, "Kraftwerk" i "Portishead" ne idu zajedno na istoj bini, i nemaju istu publiku, dok "Death Cab for Cutie" jednostavno nemaju potencijal velikog nastupa, pa da im od toga zavisi i patentirano cviljenje iz pesme u pesmu.
I ne samo to, već im se ni hedlajner, za kojeg su u trenucima očajanja zbog loše prodaje karata i nezainteresovanosti naroda iskeširali pet miliona dolara, nikako nije mogao poklopiti sa atmosferom i efektom prva tri benda.
"Kraftwerk" Amerikancima, kao ni "The Verve", nije bio uopšte zanimljiv, dok su "Portishead", iako veoma efikasni u svom nastupu, postigli efekat želje za suicidom ljudi koji su došli da bi đuskali i dobro se zabavili, a koji su bili bačeni u depresiju atmosferom koju je još jedan evropski bend napravio.
Čak ni taj famozni hedlajner (nekada poznat kao umetnik nekada poznat kao) Prins svojim fenomenalnim nastupom nije mogao da spase stvar. Istina, okupio je na desetine hiljada ljudi ispred glavne bine, ali u poretku sa bendovima "Kraftwerk" i "Portishead", dovoditi Prinsa na scenu posle ta dva benda je bio pun pogodak jedino u smislu spasavanja atmosfere, dok je za koncept festivala bilo pogubno.
Treći dan su, u nedostatku „boljih" (što će reći, prigodnijih) kandidata za mesto hedlajnera na glavnoj bini viđeni "Gogol Bordello" i "My morning jacket". I, dok su "Gogol Bordello" napravili spektakl u rano popodne, privukavši više publike od "The Verve", "My morning jacket" su bili isuviše monotoni, te se vesela publika rasipala iz minuta u minut.
Uveče je opet došlo do smene i neprijatnog mešanja generacija, pošto je na scenu izašao Rodžer Voters (Roger Waters), koji je izvodio "Dark side of the Moon", pa i još poneku od čuvenih numera svog još čuvenijeg benda. Njegov nastup je, kao i Prinsov, bio besprekoran i pratilo ga je na desetine hiljada ljudi, ali se nikako nije uklapao u atmosferu prethodnih nastupa, te je čitav festival obeležila konfuzija, kao i slaba posećenost od jedva 40 hiljada ljudi dnevno.
Da li će i većina ostalih festivala, koji su bili primorani (manje-više) da pribegnu ovakvom načinu sklapanja rasporeda sviranja proći kao i organizatori Koačele, ostaje da se vidi.
Ipak, nije sve tako crno u mejnstrim 2008. Dobre vesti leže upravo u tim povratnicima na scenu koje nismo videli godinama (decenijama), kao što su "Rage Against The Machine", "The Verve", "Sex Pistols", "Portishead", ali i u večitim hedlajnerima koji su sa scene odsustvovali samo tokom snimanja novog albuma, tipa "R.E.M.", "Metallica", "The Killers" i mnogi drugi... Svi oni imaju neverovatno mnogo publike, i bez obzira na žanr/kvalitet nastupa/zabavu koju pružaju posetiocima... Pored velikana, našlo se i nekoliko relativno novijih izvođača koji su uspeli da publiku širom sveta nateraju da se u hiljadama roje ispred njihovih, trenutno uglavnom sporednih bina. Kao istaknuti kandidati za najbojle nastupe ovog leta su svakako "Justice", Mark Ronson, M.I.A, Kejt Neš, "Eagles of Death Metal", "2ManyDJ’s", "Gnarles Barkley", pa čak i sada fenomenalni "Kings of Leon", koji su status pravih zvezda i magneta za mase dostigli tek prošle godine.
Naravno, začkoljica je u činjenici da nigde (osim donekle na Rock Am Ring-u i Rock Werchter-u) nećete naći sve ove izvođače, niti je svaki festival za sebe jednako zabavan i iskustvo vredno trošenja dragocenog novca... U narednih nekoliko dana pisaćemo o evropskim festivalima koji su odoleli problemima „nabavljanja" izvođača za ovu sezonu, i koje svakako vredi posetiti, što zbog zabave, što zbog dobre muzike.
