Izvor: Blic, 23.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzej
Muzej
Kada je televizija najbliža ispunjenju svoje suštinske svrhe? Po svoj prilici onda kad kameru koristi kao mobilno oko, koje istražuje, otkriva, beleži i prenosi. To mogu biti slike_arhiva dalekih predela u koje većina gledalaca ne bi mogla fizički stići ni u mašti, ali može biti i lokalno otkriće, do susreta sa kojim nas – ako znamo da postoji i zašto je zanimljivo – deli samo laka šetnja. U emisiji 'Kroz prizmu' (TV Metropolis, prošle nedelje oko 14 sati) >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << autor i voditelj Ana Marković odvela je ledeno oko kamere u provokativan i uzbudljiv privatni muzej beogradskog umetnika Dragana Papića i, uz pomoć dobro smišljenih i pravilno doziranih pitanja, kanalisala bujicu atraktivnih informacija na način razumljiv i prihvatljiv za većinu gledalaca. Bez obzira, dakle, da li Papića smatrate značajnim, inventivnim i odvažnim umetnikom, beogradskim frikom koji mora ići na nerve svakom zdravom Srbinu, ili nečim trećim, smeštemim između divljenja i uvredljive negacije, priča o njegovom muzeju, ispričana dobro temperovanim televizijskim jezikom, ne bi vas smela ostaviti ravnodušnim.
Upravo suprotno, njen rezultat bi morao biti podsticaj, ako već ne na odlazak do muzeja, onda na razmišljanje o stvarnoj važnosti ljudi koji, bili umetnici, ili nešto drugo, svesno odbijaju da, vezanih ruku i očiju, stoje mirno pred streljačkim strojem i prihvate nametnuti privid kao samu realnost. Nazivajući stvari isključivo pravim imenima, Papić je efektno poentirao na samom kraju, ritualnim oblačenjem maskirne jakne preko epitrahilja, okretanjem prepoznatljive okrugle (crnogorske, hercegovačke, ličke...) kape tako da mu rese padaju preko lica i simulacijom slepačkog pipanja po mraku.
Viennale 2006.
Ako postoji festival koji je sačinjen po meri grada, onda je to svakako 'Viennale'. U svom 44. izdanju, smešten u srcu Beča, jedne od autentičnih kulturnih metropola, pokazao je kako može da postoji međunarodni filmski festival sa prevashodno kulturološkim ambicijama, bez pritiska zvezda i nagrada. Naglasak na autorskom, nezavisnom, niskobudžetnom filmu, sa po kojim izuzetkom, pokazao je ove godine (počeo je l4. i trajaće do 25. oktobra) da je odnegovao publiku koja u pet odlično posećenih bioskopa (cena karte 6 i po evra),od jutra do bezmalo sutra, gleda ponekad dela o kojima unapred gotovo ništa ne zna.
Pratio sam i ove godine, kao gost, prvih osam dana festivala. Direktor Hans Hurh predstavio je osamdesetak filmova sa raznih strana sveta, od kojih su mnoga prva i druga dela u ličnim biografijama. Bilo je i poznatih imena kao što su Aki Kaurismaki, Robert Altman, Stiven Frirs, Anjes Varda, Džon Turturo... U bioskopskom zdanju 'Uranija' gotovo neprekidno su organizovani tematski okrugli stolovi i razgovori sa rediteljima, dok je zasluženu pažnju izazvala retrosprektiva dveju holivudskih sestara, Olivije de Hevilend ('Prohujalo sa vihorom') i Džoan Fonten (Hičkokova 'Rebeka'). Najveće pak iznenađenje obezbedila je povučena i samoći posvećena austrijska Nobelovka Elfrige Jelinek koja je pristala da predstavi najomiljenije filmove svog života. I napisala je predgovor ovom malom filmskom ciklusu koji je objavljen u festivalskom katalogu.
Sve vreme sam mislio, grešna mi duša, da bi ovako mogao da izgleda beogradski Fest, sa nešto više udružene pameti. Ah taj Fest!
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
