Izvor: Politika, 04.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muke po mladima
Ako neko od samog starta shvata da je na margini života i da mu nikad neće biti bolje jer je njegovo okruženje takvo, onda on postaje agresivan
Na kraju predstave "Disco Pigs" pre nekoliko večeri u Beogradskom dramskom pozorištu, novoj koprodukciji sa Belefom, Marija Karan i Branislav Trifunović doživeli su prave ovacije. Marija je dobila veliki broj buketa cveća. Ova mlada glumica (1982, Beograd), već ima zavidnu popularnost ali i diplomu Fakulteta dramskih umetnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u klasi prof. Biljane Mašić. Njen prodor na medijsku scenu počeo je ulogama u filmovima "Kad porastem biću kengur" i "Jesen stiže dunjo moja", u TV serijama, sitkomu "Ljubav, navika, panika" i "Mile protiv tranzicije"; lice je sa jedne kafe-reklame, očekuje premijeru novog filma "Sedam i po", uspeh predstave "Disco Pigs"...
Diplomirala je prošle godine u decembru sa predstavom "Koju igru igraš" u Dadovu, pozorišni debi je imala u "Diplomcu" u Beogradskom dramskom pozorištu, a sada očekuje premijeru filma "Sedam i po" pisca scenarija i reditelja Miroslava Momčilovića.
– "Disco Pigs" je moja četvrta uloga u pozorištu, jer igram i u "Brodu lutaka" Milene Marković, u režiji Slobodana Unkovskog u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Sada sa nestrpljenjem očekujem kako će proći naš film na ovim letnjim festivalima od Herceg Novog do Sarajeva. Posebno mi je važno Sarajevo, jer je to međunarodni festival, a beogradska premijera je 12. septembra, kaže Mirjana Karan, koja u jednoj od sedam priča u tom filmu, u "Gnevu", tumači lik Koviljke, devojke koja radi u teretani.
– To je nesvakidašnji, novobeogradski lik, jako interesantan, a za mene izazov. U prvom planu nisu njen izgled, lice i figura, već njen način shvatanja života i muškaraca, njena priča "iznutra".
U ulogu Prcoljka u predstavi "Disco Pigs" uložili ste vidan trud, uz nesporni talenat, uloga nimalo nije jednostavna, lik je iz mlade generacije kojoj i sami pripadate...
– Bilo je najteže pronaći i pokazati odakle potiče ta njihova energija, odnosno agresivnost koju oni emituju prema svetu, otkud ta muka. Jer, to su likovi koji pričaju iz svog "želuca", iz žuči. I sama poznajem takve likove. Ako neko od samog starta shvata da je na margini života i da mu nikad neće biti bolje jer je njegovo okruženje takvo, onda on postaje agresivan. Većina mladih je agresivna. Ova dva lika u predstavi su prijatelji, odrastaju zajedno i tako grade otpor prema svemu što smatraju da je loše. Bilo je bitno naći meru u svemu tome i opravdati taj lik.
U ovoj predstavi agresija je jača od lirskih elemenata, a na to Mirjana Karan kaže:
– Naravno, jer taj mladić i devojka ne znaju za ljubav. Ta deca i ne razumeju šta je to ljubav, jer su odrastali bez nje.
Kao da ste predodređeni za partnerku članova porodice Trifunović: igrali ste sa Sergejem i ocem Tomislavom, sa Branislavom u filmu "Jesen stiže dunjo moja" i, sada, u teatru. Slučaj ili ne?
– Na filmu slučajno. Branislav i ja smo dobri prijatelji i privatno se dobro slažemo, što je bio jedan od preduslova za dobar rad jer, za ovako kratko vreme, mesec dana priprema, ne bismo mogli da spremimo te uloge da se nismo dobro poznavali. I ovo iskustvo igranja na maloj sceni, u gotovo direktnom kontaktu s publikom, za mene je bilo izuzetno. Naravno da je nadahnjujuće, ali sam imala i paniku jer nisam znala da li će me to ometati i da li će dobro funkcionisati. Ispalo je da je to dobro baš zbog atmosfere predstave.
U publici na premijeri bilo je mnogo Vaših vršnjaka. Njih baš nema na nekim drugim predstavama. Da li je vreme baš za tu ciljnu grupu, tinejdžere i nešto starije?
– Mladi vole pozorište, ali je malo tema koje im se nude a da njih interesuju. Ovakva dramaturgija "krvi i sperme" njih dotiče i bilo bi fenomenalno kada bi Beograd imao pozorište na čijem bi repertoaru bile predstave kao ova, ili "Smrt" u JDP. Mladi ljudi, mladi reditelji i pisci trebalo bi da dobiju svoj prostor. Zašto ne bismo imali neko pozorište za mlade? U Novom Sadu postoji Pozorište mladih, mada ne znam kakav im je repertoar. Nisam optimista, jer ne verujem da bi jedno takvo pozorište moglo ovde da profunkcioniše.
Kada biste birali film ili pozorište, šta biste izabrali?
– Izabrala bih pozorište, jer ništa ne može da pruži što ono može. U njemu se radi sa emocijama mnogo dublje nego na filmu. Osećaj scene, mraka, svetla koje se pali, atmosfere, gotovo rituala, nešto je što me inspiriše. Volela bih da imam kontinuitet i na filmu i u pozorištu, po dva-tri filma i dve-tri predstave godišnje.
Mirjana Radošević
[objavljeno: 04.08.2006.]
