Izvor: Politika, 20.Maj.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muci je bio čovek-enciklopedija
Ljubomir Draškić je verovao glumcima i dozvoljavao im sitne bezobrazluke
Bilo je uobičajeno da me zavitlavaju u tom čuvenom bifeu Ateljea 212, da sam glumoman. Da nema mesta na kojem nisam glumio. Da se ne libim da igram bez pardona bilo gde. Ljubomir Muci Draškić je, naravno, sve to slušao. Jednom prilikom, kasno noću, zvoni telefon u mom stanu...
Glumac Petar Kralj ovako priča za „Politiku” prisećajući se vremena kada se intenzivno družio sa rediteljem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ljubomirom Mucijem Draškićem u čiju čast je, u Ateljeu 212, otvoren festival „Mucijevi dani”, kao znak poštovanja i sećanja na ovog izuzetnog čoveka i umetnika.
– Ovde Muci! Molim te kako ide ona pesma iz komada Mome Dimića „Živeo život Tola Manojlović”, kaže mi.
I ja počnem da izgovaram stihove:
„Joj gde je taj crveni, plavi balon,
kad bih mogao da ga dohvatim...”
Na to mi Muci odgovori:
– Gost sam ovde na programu Radio Beograda, pa si evo, sada, glumio i preko telefona, priseća se Petar Kralj jedne od mnogobrojnih anegdota iz tog vremena.
Ispričao nam je Petar Kralj i ovo:
– Bio sam poznat po zakašnjavanju. Na probe sam redovno kasnio, na predstave, razume se, nikada. Živeo sam, istina, daleko zato sam imao razne izgovore, kao recimo, da je na putu bila spuštena rampa. Zato su kada ulazim u bife Ateljea 212 glasno izgovarali: Rampa! Rampa! Nije mi bilo drago što je tako, ali, jednostavno, tako se nameštalo. Onda mi je Muci onako očinski prišao i rekao mi: „Znaš šta Petre, sada ću ti reći zašto stalno kasniš”. Kažem mu skrušeno: „Dobro”. Verujući da će da mi ponudi neko rešenje, a Muci mi saopšti: „Zato što kasno pođeš!”
Bilo je divno poznavati Mucija Draškića, priča nam Petar Kralj, a posebna čast i privilegija biti njegov prijatelj.
– Bio sam jedno vreme „izgnanik”. Muci je bio dovoljno dobar i plemenit i bez zazora je poželeo da mi pomogne. Kada je video da sam beskućnik, primio me je zajedno sa svojom suprugom Svetlanom Bojković u njihov dom, jer je u njihovom stanu u to vreme bila slobodna devojačka soba. Odatle da sam ga zvao tata, a on mene sine – sa toplinom u glasu priseća se Petar Kralj.
I glumicu Miru Banjac vezuju najlepše uspomene za druženje i saradnju sa Ljubomirom Mucijem Draškićem.
– To zlatno vreme Ateljea 212, kada je Muci bio njegov upravnik i reditelj najlepši je period u mom životu. Mnogo sam predstava odigrala koje je on tako majstorski režirao. Muci je, uz to, bio od retkih reditelja koji nam je dozvoljavao sitne, male glumačke bezobrazluke, šale, viceve. Kaže nam jednostavno: „Idite, to iživite i vratite se da radimo. Bio je široke ruke. Verovao je glumcu! Živeo za pozorište, umetnost... Svaka njegova proba bila je poseban događaj ispunjen radošću i velikim zadovoljstvom.
Još kao studentkinja glumica Gorica Popović je izjavila da bi volela da bude član Ateljea 212. Draškić je to slučajno čuo i zapamtio. Posle nekoliko godina pozvao je Goricu Popović, na njenu iskrenu radost, da postane deo glumačkog tima Ateljea 212, čiji je član i danas.
– Bilo je to mnogo lepo vreme. Muci je bio izuzetno duhovit, plemenit, dobar čovek. Smatrao je da je humor veoma važan. Bio je jedan od retkih ljudi sa kojim možete da se šalite i na ozbiljnije teme. Uz to je bio i od onih posebnih, najvažnijih ljudi kada vam treba neko, da rešite nedoumicu, da vam da pravi, iskreni savet. Uvek sam ga, bez rezerve, pozivala da pogleda ono što sam uradila, jer sam znala da može da ukaže na propust, posavetuje me šta dalje da preduzmem da bih posao uradila kako treba. Njegovim odlaskom je ostala ogromna praznina – kaže Gorica Popović i sa tugom u glasu nastavlja da priča o Muciju Draškiću:
– Bio je, zapravo, čovek-enciklopedija. Držao je u glavi hiljade podataka. Kada sam, slučajno, u Muzeju pozorišne umetnosti pronašla svesku sa komadom „Jedva steče zeta”, poželela sam da ga sama režiram i igram u njemu. S obzirom na to da je bilo gotovo nepoznato delo, pitala sam Mucija, da li zna nešto o ovom komadu i da li je nekada rađen kod nas. Odgovorio mi je u istom trenutku da je predstava „Jedva steče zeta” izvođena, recimo, davne 1920. godine u Novom Sadu. Dobila sam od njega podršku i sa svojom predstavom „Jedva steče zeta” družila se na sceni Teatra u podrumu nekoliko narednih sezona.
B. Trebješanin
[objavljeno: 21.05.2010.]
