Izvor: Politika, 26.Jan.2010, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moja kosa, moj je stav
Za razliku od prethodne, Mladenovićeva postavka „Kose” odvijaće se bez golotinje na sceni uz sasvim jednostavan kostim
„Veruj u život, veruj u sutra, nađi u sebi plamen što sija”, stihovi su koji su juče u prepodnevnim satima odzvanjali Velikom scenom Ateljea 212. Reditelj Kokan Mladenović sa ekipom saradnika ušao je u završnu fazu proba mjuzikla „Kosa” autorskog tandema Džems Rado i Džerom Ragni. Prisustvujemo prvoj kostimskoj probi. Na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prvi pogled, ništa neobično: kostim je jednostavan, kao da je na sceni bilo koji slučajni prolaznik. Upravo takav efekat je želeo da postigne reditelj Mladenović. Da mjuzikl „Kosa” približi ovom vremenu. Premijera je, kao što se zna: 3. februara, a ona gala, za „odabrane” veče kasnije.
„Ajmo, Hamlete”, duhovito se obraća zahtevna koreografkinja Mojca Horvat Sergeju Trifunoviću koji tumači lik Bergera. Na sceni je već uvežbano pleme. U središtu pažnje su Branislav Trifunović koji igra Kloda i Jelena Gavrilović u liku Šile.
„Hoću li smeti”, pita se Klod.
„Hoću li znati da sledim sebe i nađem put”, dodaje Šila...
I tako u nedogled. Ponavljaju se scene, replike, songovi, dijalozi... Već umorno pleme čas ustaje, čas hoda, sedi, pa opet ustaje. I tako iz dana u dan po nekoliko sati.
„Idemo, akcija. Jako se primećuje ako je neko zaspao. Zamislite da ste kao oni ljudi koji prodaju igračke na ulici koje se kreću bez cilja, a
vi morate da ih pratite pogledom. Svako neka nađe za sebe dovoljno mesta”, čuju se reči Mojce Horvat.
– Ima mnogo muzike, a ja volim da je svaka nota koja se čuje koreografski osmišljena. Posao nije lak. Moraju se uskladiti tri dimenzije: pevanje, gluma, koreografija – kaže nam Mojca Horvat.
U uglu scene neumorno svira bend „Vroom”. U sali gotovo idilična atmosfera. Glumački par: Gorica Popović i Mladen Andrejević sede jedno pored drugog. I oni su deo glumačke ekipe, tumače bračni par turista. Pogledom prate neumorno pleme na sceni. Oni su pošteđeni napornih koreografskih „zahvata”.
– Mi stariji imamo po jednu veliku scenu, ali ova deca su van sebe od vežbanja. Očekujemo da našu „Kosu” prihvate i stari i mladi, da pokrenemo problem globalizacije, društva koje melje sve pred sobom, pada kriterijuma u svemu, da podsetimo kojim putem ide čovečanstvo – kaže Gorica Popović.
„Kokane, sledeći put hoću salonsku dramu sa dva lica”, obraća se Sergej Trifunović reditelju Kokanu Mladenoviću, i dodaje: – Navikli smo mi na ovaj tempo. Ovako radimo skoro dva meseca. Pa ko izdrži.
Kokan Mladenović šeta scenom, proverava da li je sve u redu. Ostalo je još nekoliko dana da se uvežbaju najteže scene. Ujednači pokret, gluma, pevanje.
– Ovo je poslednji trenutak da raščlanimo sve što nam nije jasno. Sve što vas muči, što nismo rešili danas moramo da ispravimo. Sutra idemo u progon, kakav god da je. Deco, slušam vas sve! – čuje se promukli glas Kokana Mladenovića.
– Ovo je kratak period da se napravi nešto tako zahtevno, kao što je „Kosa”: za 41 radni dan, sa ekipom od preko 50 učesnika i 120 ljudi koji su angažovani na predstavi. Ovdašnja postavka „Kose”, za razliku od one iz 1969. godine, treba da govorio o devijacijama našeg vremena, a traži višak adrenalina, povišenu temperaturu. Sjajna predstava iz 1969. značila je pobunu u odnosu na tadašnje vreme, odnosno hladni rat, vijetnamski rat, sputavanje ličnih i seksualnih sloboda. Ova naša „Kosa” treba da progovori o ratovima koji više nisu ideološki ratovi, nego su tužno finale multikorporativnih sukoba. Da ukaže na devijacije stubova društva koji su se izrodili u suprotnost – kaže Mladenović. Za razliku od prethodne postavke „Kose”, Mladenović je u ovoj verziji ukinuo golotinju na sceni, jer smatra da bi „u ovoj eri pornografije masovnom golotinjom na sceni dobili vulgarni pleonazam vremena u kojem živimo, a ne pobunu”.
– Mislim da niko od nas nikada nije radio ništa teže. Verovatno je to breme ovog teksta i naše želje da napravimo predstavu koja je ovovremenska. Koja priča o ovim mladim ljudima, o buntu mladih koji je, čini se, malo zamro, ili ga ima u tragovima. Klod je dečko koji nije deo plemena, ali vremenom postaje, samo što on sada ne ide u Vijetnam, nego u Irak – kaže nam Branislav Trifunović. Tu je i nasmejani Ivan Jevtović koji napominje da je oduvek želeo da igra u mjuziklu „Kosa”. Jevtović tumači Hada, a priprema i lik Bergera, kad zatreba, da zameni Sergeja Trifunovića.
Velike simpatije uživa i Sofija Juričan koja tumači Krisi. Primećujemo i mladu Jelenu Gavrilović koja tumači Šilu, devojku iz bogate porodice, koja zbog ljubavi ostavlja svet koji živi u izobilju. Odlazi sa čovekom koga voli, veruje u ljubav koja joj daje snagu da potraži novi put. I dok odlazimo iz Ateljea 212 čujemo Gordana Kičića koji tumači Vulfa kako peva: „Moja kosa, moj je stav, lična karta, to sam ja”.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 27/01/2010]
