Izvor: Politika, 17.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moć pripovedanja
Pojam "kod kuće" za mene ne važi. Toga sam se sasvim oslobodio i pokušavam da u pisanju, bilo gde na svetu, pronađem sebi novi krov
U najužem krugu od šest pisaca za Nagradu Udruženja izdavača i knjižara Nemačke, renomirano priznanje za najčitaniji i najbolji roman godine na nemačkom jeziku, koje ova institucija dodeljuje u dane Frankfurtskog sajma knjiga, ove godine našla se i novela "Kad vojnik popravlja gramofon" autora Saše Stanišića, u izdanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poznate minhenske kuće "Luchterhand". Mladog autora ovog bestseler romana upoznali smo na književnoj tribini Međunarodnog centra Frankfurtskog sajma knjiga, gde je zajedno sa Romanom Simićem i Laslom Vegelom učestvovao u razgovoru "Jugoslovenska preispitivanja".
Našu pretpostavku da je "nemački pisac srpskog porekla", i pitanje – kojoj književnosti i kulturi misli da pripada, da li mlad čovek poput njega uopšte razmišlja u tim kategorijama, odmah je demantovao:
– U centru pažnje mora stajati delo samo po sebi, a ne ja sa mojim poreklom, koje je inače bosansko-hercegovačko, a ne srpsko, ja sam dete iz predivnog "mešovitog" braka, i na tu "mešavinu" sam čak pomalo i ponosan, jer je ona ogledalo mog objektivnog pogleda na sva pitanja nacionalnosti i etničke pripadnosti, kao i na njihovu nevažnost. Da mogu sebi izabrati srednje ime, bilo bi neko lepo arapsko, a treće bi mi bilo nemačko. Moj pasoš je bosanski, kroz mene se prelamaju okcident i orijent, čitao sam Bibliju i Kuran, i odlučio da budem ateista, pišem na nemačkom, obožavam francuski film i italijanski jezik, putujem po voljenoj geografiji i tradiciji Evrope, zauvek ću i ostati putnik nomad, poštujem čoveka prvo kao čoveka, čitam Amerikance i Šveđane, sanjam na ruskom ako se u snovima radi o ljubavi... Da postoji ta nacija bio bih "svijetanac", a pogotovo što te nacije nema – ja jesam baš to.
● Koliko dugo živite u Nemačkoj i kako se dogodilo da počnete da pišete na nemačkom?
– Godine 1992. izbegao sam u Nemačku sa porodicom i od tada živim ovde. Pisanje na nemačkom bila je logična, pragmatična odluka: moj nemački je mnogo bolji od mog "našeg", bosanskog, tako da nikada ne bih uspeo da ispričam sve ovo što sam ispričao tako precizno, da sam pokušao da pogađam naše reči. Pišem isključivo na nemačkom, a prevodom se koristim samo ako imam osećaj da time obogaćujem nemački jezik – to su, uglavnom, sitnice, poslovice ili izreke: pre moje knjige mislim da u nemačkom izraz "gluv kao top" nikada nije bio korišćen.
● Da li je ova bestseler novela Vaše prvo književno delo?
– Pre ovog romana pisao sam kratke priče, eseje, pesme, radio-igre i satiru. Objavljivane su u raznim literarnim i kulturnim magazinima i medijima u Nemačkoj, pesme su prevedene i na poljski.
● Šta Vas je neposredno inspirisalo da napišete roman "Kad vojnik popravlja gramofon"?
– Moja motivacija je bila želja da literarno obradim teme različitih egzistencijalnih gubitaka, pogotovo u mladim godinama. "Kad vojnik popravlja gramofon" je ponajviše univerzalna priča o gubitku detinjstva, raspadanju porodice u ratnim vrtlozima, o formiranju stida, o pitanjima "šta je emocionalna domovina", kako dete doživljava njeno nestajanje i nastajanje nove, strane, zapadne. U centru pažnje stoji i želja da pokažem koliku moć ima pripovedanje kao medij da se prebrodi bol i lična katastrofa. Znači, u svakom slučaju radi se o univerzalnoj prozi koja svoju snagu vuče iz ličnog primera moje biografije. Aleksandar, moj junak, ima "između 8 i 14 godina", kako god mi treba, a ja sam bio četrnaestogodišnjak kada smo bili primorani da napustimo Višegrad posle napada srpskih jedinica. Aleksandrova priča bi mogla biti smeštena i na afrički kontinent; najvažniji detalji nisu geografski niti čak političko-etnički, nego emocionalni i psihološki. Pokušao sam naše ratove i naše nacionalizme da uzmem kao primer za svu "višeslojnu privatnu" nesreću do koje oni dovode. Na taj način moja biografija nudi samo osnovu jedne kategorične priče.
● Nemačka čitalačka publika je, bar prema onome što javljaju mediji, odlično prihvatila Vaš roman. Kako tumačite visoki tiraž svoje knjige?
– Drago mi je da je moj prvenac tako zapažen i čitan, najviše zbog toga što imam mogućnost da na ovaj indirektan način ostvarim neposredni kontakt i dijalog sa čitaocima, i to o temama o kojima je dijalog više nego ikad potreban – o ratu i njegovim posledicama, o životu stranca, o traganju za ostacima humanosti i ljudskih vrednosti i o sivoći sadašnje borbe za opstanak. Knjiga će biti prevedena na više jezika i zemalja, posebno mi je drago što su među njima i Engleska i Francuska, jer baš na tim prostorima skoro da više nema kulturnog monologa već je to disonantni hor glasova raznih kultura. A to je jedna od najvažnijih tema mog romana.
● Da li mislite da je za novu generaciju pisaca u svetu važno gde stvaraju – u svom kulturnom miljeu, na svom jeziku, o temama svog nacionalnog ili regionalnog okruženja, ili je u 21. veku postalo nevažno pisati "kod kuće"...?
– Danas je krajnje potrebno stvarati dobru literaturu bez ograničenja socijalnih i geografskih okova. Siguran sam da bih uspeo da napišem i roman smešten u Južnoj Koreji ili bilo gde drugde na svetu, kada bi me ta sfera interesovala. Čak smatram baš taj pogled umetnika-stranca na stranu sredinu jednim od najinteresantnijih diskursa moderne literature. Zejdi Smit je upravo napisala predivnu knjigu, "O lepoti", u kojoj povezuje različite kulturne tradicije u okviru sveopširne globalizacije i sastavlja mozaik o pitanjima integracije, o psihološkim uticajima novih sredina na doseljenike itd. Pojam "kod kuće" za mene ne važi. Toga sam se sasvim oslobodio i pokušavam da u pisanju, bilo gde na svetu, pronađem sebi novi krov.
Danica Radović
[objavljeno: 17.11.2006.]
