Izvor: TvojPortal.com, 08.Sep.2011, 16:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mobilisanje znanja, čina i nade
Izvor: dnevnik.rs
„Bacači sjenki“, nezavisna teatarska trupa iz Zagreba, postali su nezaobilazna referenca svih važnijih pozorišnih repertoara, što je ovih dana samo potvrdio poziv na Međunarodni teatarski festival „MESS“ u Sarajevu, koji će biti održan u krajem septembra i početkom oktobra. „Bacači sjenki“ u Sarajevu gostuju, a zbog produkcionog udela „MESS“-a može se reći i da će biti domaćini, sa predstavom „Muški/ Ženske – „Ženske/ Muške“, koju >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << je na prošlom Infantu mogla da vidi i novosadska publika. Katarina Pejović, dramaturg i intermedijalna umetnica koja je uz Borisa Bakala i osnovala “Bacače sjenki“, u međuvremenu je radila u Dubrovniku, na predstavi „Kate Kapuralica“ produciranoj u okviru Dubrovačkih letnjih igara.
Osim što vredno i kvalitetno radi u teatru, Katarina Pejović je na umetničkoj sceni poznata i po video radovima, dokumentarnim filmovima i eksperimentalnim audio radovima. Ona se kulturom još bavi u okviru politički i društveno angažovanih projekata, a aktivna je i na polju organizacije festivala i saradnje sa drugim umetničkim grupama i platformama.
Kako ste došli do imena i neobičnog koncepta po kojem rade „Bacači sjenki“?
- Kada su se Borisu Bakalu i meni životni putevi ponovo ukrstili 2000. (inače se znamo od 1985.), projekat koji mi je Boris predložio za zajednički rad zvao se „Shadonj Casters“. Boris je za naziv bio inspirisan istoimenim mobilnim svetlosnim instalacijama Marsela Dišana iz 50-ih. Tako je 2001. započeo naš ciklus interdisciplinarnih urbano-poetskih putovanja koji nas je odveo u sedam svetskih gradova i iz čijeg je manifesta izrasla poetika i politika „Bacača sjenki“. Senka je bila predmetom metaforizacije mnogih pisaca i mislilaca – od Berija, oca Petra Pana, do Junga, oca moderne psihologije. Senci ne možemo uteći sem kada se ukine svetlo. A svako svetlo, otkrivajući ono što je u tami nevidljivo, otkriva i ono što je prisutno, ali neuhvatljivo – a to je senka. Tako se senka može shvatiti i doživeti kao (ne)željeni nosilac samorefleksije, onog neodoljivog poriva da se zagleda u sopstveno srce tame, što je jedini put ka sagledavanju novih dimenzija ličnog ali i kolektivnog identiteta. Osnovni princip „Bacača sjenki“ na tom putu je izmeštanje perspektive. Moglo bi se reći, dakle, da je senka takođe kontejner mogućih drugih pogleda na ono što nam je znano.
Projekat „Shadow Casters“ je, tako, pored imena, postavio odrednice našeg budućeg rada i u smislu prožimanja različitih medija, disciplina i fokusa. Čitanje grada, bavljenje nematerijalnom kulturnom memorijom, traganje za „malim istorijama“ i, njihovim preplitanjem, stvaranje novih mreža „velike istorije“, istraživanje odnosa gledalac-izvođač, aktivni rad na uspostavljanjima novih oblika zajedništva unutar postojećih kompulsivnih društvenih modela – to su neke od smernica koje su konstanta u ovih deset godina „Bacača sjenki“. Naši su projekti obično kompleksni za objašnjavanje izvana a vrlo jednostavni za razumevanje kada se nađete unutar njih. To je zato jer obično izrastaju na organski način: kreću od datosti određenog konteksta kojim se žele baviti i počinju delovati unutar njega, postepeno menjajući njegovo značenje, a nekad i njegov oblik.
Šta vi zapravo hoćete, šta želite da postignete intermedijalnošću, eksperimentisanjem sa formom i sadržajem pozorišne predstave?
- Naše istorijsko pamćenje je kratko, pa se prečesto zaboravlja da je klasični teatar kakvim ga danas smatramo zapravo relativno mlada forma, a da se pozorište vekovima pre toga odigravalo po raznim javnim prostorima, da je Šekspir znao menjati tok zapleta svojih drama prema reakcijama publike u Globu, da je veština improvizacije bila visoko cenjena i temelj nekih od najvažnijih pozorišnih žanrova, kao što je, na primer, komedija del arte. Tako mi, zapravo, istražujemo pozorišne mogućnosti povezujući se s tim starijim poimanjima teatra, ali sa svešću o današnjem stanju stvari. To je, s jedne strane, stalno osvešćivanje činjenice da delimo neponovljivi trenutak i građenje celog doživljaja na toj efemernosti; s druge strane, odajemo poštu stvarnosti koju živimo i iz koje svi dolazimo u taj prostor kratkotrajne zajednice uglađenih stranaca, tako što nastojimo da pozorišni događaj izraste iz nje i da je možda u nekim trenucima nadraste, ali samo zato da bi joj se mogli vratiti s nekim drugim pogledom na nju. U vreme posvemašnje manipulacije našim životima, od politike do medija, pozorište ima potencijal prostora istinske slobode – naravno, pod određenim pravilima igre koja, u našem slučaju, određuju zajedno izvođači i publika, što nije uvek lako prihvatljivo. Duboko verujem da je disciplina prvi i osnovni preduslov slobode, a na to nije uvek jednostavno pristati.
Predstava “Muški/ Ženske – Ženske/ Muške“ je, čini se, najkompleksnija u vašem repertoaru. Sastoji se od četiri različite izvedbe. U čemu je „tajna“?
- Podela po nominalnoj polnoj pripadnosti je bila Borisova ideja koja je proizašla iz „kompleksne dinamike“ jedne naše životne faze. On je imao potrebu da podeli svetove i tako podeljene ih suoči u datosti pozorišne situacije izvođač-gledalac. Ja sam na nju pristala, premda ne bez strepnje, jer takva je podela, na prvi pogled, segregacijska i budi u čoveku neke generične stereotipske reakcije. Rad na ovom projektu bio je daleko najsloženiji od svega čega smo se do sada latili jer smo svi bili uronjeni u njega, neminovno ogoljeni i pristrasni i gotovo da nije bilo sigurnog mesta zauzimanja pozicije posmatrača jer nije bilo moguće sakriti se iza bilo kakve uloge. Sve nas se životno tiče pitanje muškog, pitanje ženskog, pitanje muško-ženskog, žensko-muškog, muško-muškog i žensko-ženskog. Ni sada, u fazi javnog života predstava, ne postoji to sigurno mesto jer su one u doslovnom smislu neponovljive, zasnovane na svaki put novoj unapred dogovorenoj strukturi, ali izgrađene od čiste improvizacije koja otvara komunikaciju s publikom. To zahteva ulog izvođača koji daleko prevazilazi njihove glumačke sposobnosti i izlaže ih u punoći (ili praznini) njihovih kompletnih ličnosti. Za to vreme, od publike se ne zahteva ništa, ali sama situacija nameće napetost zahteva koji svako postavlja sam sebi. Tako svako – i izvođači i publika – biva suočen sa sopstvenom spremnošću da uđe u igru istraživanja muško-ženskih pitanja, ali još mnogo više sa svojom spremnošću da bilo šta podeli s drugima.
„MŽŽM“ je poslednji deo trilogije „O zajedništvu“ i verovatno najrizičniji u načinu istraživanja pitanja zajedništva. Mi se često koristimo sintagmom „dramaturgija visokog rizika“, jer ono čega se laćamo zanemaruje neka od važnih uporišta teatra, a to su fascinacija, iluzija bilo koje vrste, šokantnost i provokacija koje su same sebi cilj. U slučaju „MŽŽM“, podela se pokazala fantastičnim oruđem za pravi socio-antropo-teatarski eksperiment, jer izravno bavljenje stereotipima u situaciji polne podele priziva reakcije koje se ne bi ni pod kojim drugom uslovima mogle dogoditi. Znam za sebe da sam mnogo naučila za ovo vreme života „MŽŽM“, a o tome govore i posetioci, od kojih su neki višestruki i koji već žive s predstavama. Tako i ovaj projekat, kao i raniji naši projekti, postaju neka vrsta društvenog biotopa, generatora događajnosti koja prevazilazi okvire par pozorišnih sati i na neki način se integriše u svakodnevicu mnogih. Nadam se samo da ćemo moći i dalje istraživati mogućnosti „MŽŽM“ jer to zavisi od produkcijske stvarnosti koja je komplikovana kad se odvija usred recesije i srezanih budžeta za kulturu i umetnost.
Šta i kako u okvirima te i takve (produkcijske) stvarnosti?
- Mislim da je danas, za svakoga ko ima određeni uvid u stanje stvari i veru koja ublažava patnju prouzrokovanu tim uvidom, nužno da gaji misionarski duh u bilo kom obliku: od toga kako delujemo na druge dok hodamo ulicom do onoga čime se bavimo profesionalno. Sreća nas koji se bavimo umetnošću je u tome da možemo da tražimo nove modele komunikacije i nove oblike transpozicije pitanja koja nas muče. Utoliko je veća i naša odgovornost da na tome radimo sa drugima i za njih, bez obzira na otpore koji se pojavljuju, pa čak i prepreke koje postavlja stvarnost. Ovo možda zvuči agitpropovski, ali ja verujem da živimo planetarno u vremenu koje je početak velikih, možda tektonskih društvenih, čak civilizacijskih, promena i da je nužno da mobilišemo našu svest o tome i, iz dana u dan, ispočetka saznajemo i učimo što nam je činiti.
Igor Burić
Publika otvorena za igru
Koje bi ste iskustvo iz interakcije s publikom posebno izdvojili?
Radije bih rekla nešto o tome kako je iskustvo izvođenja nekoliko predstava koje prizivaju razne oblike učešća publike pokazalo da je tzv. obična publika neverovatno spremna i otvorena za igru, uz veliku dozu kreativnosti i nepredvidljivosti. Njima nije nikakav problem da promene status, i čak su u stanju da naknadno izrazito precizno artikulišu svoj doživljaj. Publika koja je obično najteža – uz časne izuzetke - jeste ona profesionalna, pozorišna. Taj zazor od eksponiranja među profesionalcima se, od svih mesta gde smo igrali naše predstave - a ima ih zaista mnogo - možda najviše iskazao u Beogradu, kada smo na Bitefu igrali „Ekspoziciju“ i kada je nekoliko pozorišnih poslenika ili napustilo predstavu na njenom samom početku, ili je „izlazilo“ iz priča u kojima su se nalazili zavezanih očiju u trenutku kada bi shvatili da izlaze na ulicu. Vrlo zanimljivo i, na neki način, za očekivati u gradu gde su javne maske tako jake i postoji velika potreba za njihovim kontrolisanjem.
kulturaintervjuKatarina Pejović„Bacači sjenki“, nezavisna teatarska trupa
