Izvor: B92, 20.Sep.2010, 12:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Matorani" i "Pisma Juliji"
Ponešto za batice i ništa za tetkice...
„Prosečan bioskopski gledalac" sebe nikada ne vidi kao osobu lišenu ukusa (a često i mozga). Naprotiv, on veruje da kao i svi ostali ima pravo na svoja dva sata bioskopske zabave, kao i na relevantan sud o tome kako se proveo i kakva mu je zabava bila ponuđena. On je, čak, spreman i da insistira na tome da upravo on kao „prosečan filmski gledalac" (iako on sebe radije vidi kao „prosečnog filmskog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ljubitelja") baš zato što je „neopterećen filmom" ima bolji i, za film, realniji sud od bilo kakvog filmskog kritičara. Drugim rečima, „prosečan filmski ljubitelj" veruje da je njegov sud o filmu od veće koristi drugom „prosečnom filmskom ljubitelju" nego sud pomenutog (bilo kog) kritičara. I on je u pravu. Zato je holivudski film sve više žrtva „prosečnog filmskog ljubitelja", a ovaj sve više žrtva filmske industrije. To je začarani krug samo-debilizacije iz koga je nemoguće izaći dok god on velikonuždi gomile dolara.
Zato sam za ovu priliku odabrao dva filma koja mi deluju da su industrijski „salivena" za „prosečnog filmskog ljubitelja" (15-40 god) i „prosečnu filmsku ljubiteljku" (16 – 56 god).
Matorani (Grown Ups) Dennisa Dugana bi mogao da prođe i kao „nestašan" porodični film, ali korpulentnost muškog dela glumačke ekipe (u svakom smislu), ipak, ukazuje na njegovu „mušku perspektivu". Neko je već negde primetio da ovaj film do izvesne mere retroaktivno funkcioniše kao komičarska varijanta Stalloneovog Expendables. Dugan i njegov stari partner Adam Sandler (iz Big Daddy, ... Zohan, ... Chuck & Larry) lukavo su došli na ideju da u jednom filmu spare nekoliko solidno profitabilnih holivudskih komičara i na taj način jednu banalnu i, praktično, nepostojeću (Sandlerovu) priču učine zabavnom širim, muškim masama. Pozivu su se odazvali: Chris Rock, Kevin James, Rob Schneider i Dave Spade.
Rezultat nije katastrofalan. Naravno, što ste mlađi ili skloniji retardaciji, to ćete više uživati u ovom filmu u kome su dobre šale zasnovane na očiglednim stendap improvizacijama samih aktera na licu mesta, a one loše na po ko zna koji put eksploatisanim forama sa prdenjem i šoranjem u bazenu. Sandler evidentno nije budala, ali ni ne ceni svoju publiku mnogo. On tačno zna do koje mere priču treba nostalgično šećereti, pre nego što u „napitak", radi specifičnog ukusa, mora da se ubaci neka prostačka šala, koja će potkopati kredibilitet prethodno naslaganih emocija, ali tako da one ne pobegnu sasvim iz srca gledaoca. I na tom scenarističkom lupu zasnovan je ceo film.
Nostalgično okupljanje starih prijatelja nakon smrti njihovog košarkaškog trenera povod je za zajednički vikend u kući na moru, gde oni, zajedno sa tovarom dece, prolaze neku vrstu ekspresne krize srednjeg doba, sumiraju gdesuštasu i, kako bi to svaki holivudski cenzor samo poželeti mogao, shvataju vrednosti porodice, roditeljstva i prijateljstva. U vazduhu ostaje da smrdi osećaj da se Sandler i ekipa nisu do kraja sprdali s temom koliko su želeli, kao i da je na setu verovatno bilo zabavnije, nego što će biti gledaocima ispred ekrana.
S druge strane, jedan „lep, večernji, romantični" film za „ljubiteljke" je sat i četrdeset minuta plesa sa đavolom upakovan u bombonjerastu ideju da je večna ljubav kao neposlati imejl- nešto čemu se možete vratiti i posle pedeset godina. Ako bude struje.
Bez želje da vređam krhka osećanja dragih čitateljki i „ljubiteljki", ipak, osećam potrebu da napomenem nekoliko stvari. Ideja da u Veroni postoji Julijin „zid plača" na koje turistkinje iz celog sveta lepe svoja pisma sa ljubavnim problemima na koja potom nekoliko „Julijinih sekretarica" odgovara je sumanuta. Ali, dobro- vi imate pravo da (filmsku) realnost promišljate srcem. Potom, momenat u kome se jedna američka šmizlica u (mamamiamajkomoja! interpretaciji Amande Seyfried) bez problema infiltrira međ' njih i potom pokrene glavni dramski tok verovatna je koliko i to da neka tamo britanska bakutanerka (Vanessa Redgrave) napušta svoju udovičku samoću da bi posle pedeset godina potražila svoju veliku ljubav- Lorenza. Drage moje, koja od vas je sa samo petnaest godina proživela ljubav svoga života i bila bi spremna da nakon pedeset godina (proživljenih sa drugim muškarcem) proveri da li ta tinejdžerska iskra i dalje pali?!! Bajke i „ženski filmovi" na stranu, ovakva vrsta podilaženja vašim romantičnim osećanjima je potencijalno pogubna. Jer osnovno pitanje koja ovaj film čačka- „šta bi bilo da sam...?" upereno je ka svakoj od vas sa jednom sasvim drugom porukom, a ona glasi- Ovaj tvoj sadašnji život je evidentno šitina! Sve što si mogla da imaš u životu davno je propuštena mogućnost. Počni da se osećaš loše!
Jer „samo na filmu" čak i italijanski seljaci u nekoj vinogradarskoj nedođiji pričaju engleski kao maternji, jer „samo na filmu" vaš ljubavnik od pre pedeset godina na mesto susreta stiže na vrancu, zgodniji, preplanuliji, a bogami i kosom bogatiji od Seana Connery-ja. „Samo na filmu" sve to dešava se u rajski izgledajućim predelima centralne Italije. Sve je napravljeno tako da rasplamsa vaša Anama, Glorijama i Cosmopolitenima nahranjena maštanja.
A kada se svetla u bioskopu upale, svuda oko vas zatećiće se realnost sivlja i ružnija nego što je bila pre početka filma. Ni jedan muškarac koga ćete u životu sresti nikada neće dorasti ideji tako idiličnog ili fatalnog susreta kakav vam je prikazan u ovom filmu. Zato je ovaj film đavolja rabota. Njegov osnovni cilj je da vaš život učini groznije izgledajućim nego što (možda) jeste.
Blede i patetične replike na stranu, jadno i diskutabilno motivisani postupci junaka, bedna i neinspirativna režija Gary-ja Winicka uglavnom bazirana na eksploataciji svog direktora fotografije, kao i sramno prisustvo, inače sjajnih glumaca poput Redgraveove i Seyfriedove, kao i Gaela Garcije Bernala i Christophera Egana dodatni su razlozi da na Julijin zid urežete „mušku pišu", jer to je ono za čime sve te popišulje u Julijonoj bašti zapravo plaču.
Ovaj sramno simplifikovani sud sasvim je u skladu sa standardima koje je sam film uspostavio.
selektah Matorani: 4minus/ 10
selektah Pisma Juliji: 1/ 10
