Izvor: Blic, 21.Mar.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Masimo
Masimo
Mnogo puta je rečeno da se vrednost televizije sastoji od trenutaka, zatrpanih rutinskim, obaveznim i neophodnim, a zapravo nikome stvarno potrebnim naslagama programa koje ne dozvoljavaju ni predah, ni odmor. Idealna televizija zato bi bila pokretna traka najrazličitijih irelevantnih informacija, upakovanih i prezentovanih tako da obezbeđuju savršenu podlogu za beskrajno blejanje. Najveći deo TV ponude to i jeste, ali postoje trenuci koji prkose blejačkom konceptu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i otvaraju gledaocu koji ima sreće da bude prisutan i volje da oseti i razume, vrata autentičnog medijskog i ličnog doživljaja. Jedna od dobrih mogućnosti za takve ekscese je 'ekskluzivno' pevanje uživo – neiskorišćena mogućnost, jer najčešće ne prelazi stepen banalne egzibicije.
Najčešće, ali ne i uvek. Masimo Savić, pevač koji bi mogao da stane pred mikrofon na svakoj pozornici na svetu, gostovao je, u sklopu promocije svog novog albuma 'Vještina', u nekoliko emisija prošle nedelje. Svako od gostovanja koje sam uspeo da vidim bilo je kombinacija profesionalizma, samopouzdanja i neposrednosti, svaka izvedena numera svedočila je o vanserijskom talentu oslobođenom balasta gordosti i preterane ambicije, ali ih je sve prevazišao, nažalost prekratak (jer takvi ekstremi su uvek prekratki) live izlet u italijansku magiju u subotnjem izdanju jutarnjeg programa TV Pink 'Balkan Net'.
Ta dva minuta spontanog izvođenja meni, a možda i vama nepoznate pesme, predstavljala su najčistiju demonstraciju plemenite umetnosti muzike viđenu u poslednje vreme i dokaz da vrhunski umetnici sve što dotaknu, bez obzira na vreme, mesto i prilike, mogu pretvoriti u zlato.
Vračarski breg
Mitsko mesto urbane legende o boemima, umetničkim dušama i kafanskom nadgornjavanju bez kraja, Čubura je uglavnom zamakla u prošlost, ostavljajući za sobom tragove dobroćudne nostalgije i prisećanja u kojima se izgubila klica dodira sa realnošću. Nedavno je glumac Dragan Nikolić rekao da je Čubura glavni grad Beograda, što je uglavnom tačno jer u ovom prostoru, uprkos zubu vremena i obesnih urbanista, još tinja nešto od onog duha o kojem su ostavili tragove Libero Markoni, Mika Oklop, Toza Vlajković i mnogi drugi. Stoga nije slučajno da je grupa umetnika, pisaca i umetnika, u dane natovskog bombardovanja, osnovala Manufakturu kulture Vračarski breg (drugo ime za Čuburu, kako bi se izbegli ozloglašeni pijanci i neizlečivi mitomani). Ovaj haotičan, dobroćudan i neinstitucionalan pokret začeli su poznati beogradski advokat, pisac i slikar Miša D. Jovanović i reditelj Dragomir Zupanc sledeći nešto od onog dobrog duha koji je i stavio Vračar na dobar glas. Ovde nema formalnog učlanjivanja, rad po frakcijama je dobrodošao.
Sa znakom ove manufakture objavljeno je desetak zapaženih knjiga, priređeno više kulturnih tribina i promocija, pred uvek prepunom svečanom dvoranom Skupštine Vračar (čestitke dobrom sluhu čelnicima opštine). Manufaktura nema svoje službene prostorije (hvala Bogu), sastanci se spontano događaju, kako dolikuje Čuburcima, u trima najpoznatijim čuburskim kafanama subotom i nedeljom oko podneva. Doajeni pokreta su ugledni pozorišni kritičari Milosav Buca Mirković i Muharem Pervić. Dosad najveći uspeh Manufakture je zaustavljena gradnja trafo-stanice ispred antologijske arhitektonske tvorevine poznatog međuratnog arhitekte Milutina Borisavljevića. Cigla po ciglu, ili, rečeno modernim sloganom: misli globalno, deluj lokalno. Tako se nekad radilo, pa se zaboravilo.
