Izvor: B92, 24.Feb.2014, 12:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Maja Savić: Tajni život stvari
Ako postoji fenomen koji zaslužuje potpuno da se zove „fundamentalnom fantazijom savremene masovne kulture“, to je fantazija o povratku živog mrtvaca: fantazija o osobi koja ne želi da ostane mrtva, već se vraća opet i opet da bi predstavljala opasnost po život.
MAJA SAVIĆ, TAJNI ŽIVOT STVARI
Od 19. februara do 4. marta
Radno vreme: svakog dana osim nedelje od 17-21h
Dom kulture Studentski grad
U japanskoj kulturi >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << postoji verovanje da kućni aparati mogu da ožive ukoliko se njima ne rukuje na adekvatan način. Inspirisana ovom idejom, umetnica je započela istraživanje o njihovom tajnom životu tokom studija u SAD. Izložba predstavlja deo radova koji su sačinjavali njenu master izložbu. Maja Savić je završila Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo, kao student generacije 2009. godine. Nakon toga je upisala master studije na East Tennessee State University iz oblasti grafičkog dizajna. Osvojila je brojne nagrade i izlaže u zemlji i inostranstvu.
Ulaz slobodan
Nedohvatljivi arhetip dugom nizu – od psihotičnog ubice u „Noći veštica“ do Džejsona u „Petku trinaestom“ – još uvek je Džordž Romerova „Noć živih mrtvaca“, gde „besmrtni“ se ne prikazuje kao oličenje čistog zla, ili jednostavni nagon za ubijanjem ili osvetom, već kako pati, sledeći svoje žrtve sa nezgodnom upornošću, obojen nekom vrstom beskonačne tuge (kao u Verner Hercogovom „Nosferatuu“, u kojem vampir nije jednostavna mašina zla sa ciničnim osmehom na usnama, već melanholični patnik koji čezne za spasom).
Povodom ovog fenomena, hajde da onda pitam naivno i elementarno pitanje: zašto se mrtvi vraćaju? Odgovor koji nam nudi Lakan isti je kao onaj koji pronalazimo u popularnoj kulturi: jer oni nisu bili pravilno, sahranjeni, tj, jer je nešto pošlo naopako sa njihovom sahranom. Povratak mrtvih je znak poremećaja u simboličnom obredu, u procesu simbolizacije; mrtvac se vraća kao sakupljač nekog duga simboličkog. Ovo je osnovna lekcija koju danas izvlačimo iz Japana i Cukomogamija.
U japanskoj kulturi kućni aparati mogu da ožive ako se njima ne rukuje na adekvatan način. To je i zametak iz kog je izrasla izložba Maje Savić.
To je izložba nastala u vremenu, kada je dovoljno predstaviti novi tip proizvoda, pa da stara stvar odmah zastari, da joj istekne rok trajanja. U tom pogledu, stvar je zamenjena slikom, a slika je kratkotrajna, brzo se potroši: ljudi se navikavaju da se oslobađaju stvari koje su još uvek mogle da služe, ali čija je slika počela nesnosno da im smeta. Pa tako, sve starije od deset munita je - drevna istorija.
No, nije tako i za umetnicu, po imenu Maja Savić, čije delo nam otkriva da su predmeti stvarniji i krvaviji ispod kože od nas samih. I zato, oni žive u svom sopstvenom „Bulevaru Utopija“, gde mogu da rade šta god požele. Da se igraju, sanjaju, maštaju i da se zabavljaju, dok, u isto vreme, istrajavaju u begu u svoju sopstvenu slobodu. Što, oni, zapravo, i čine, pa, vidimo da...
Čajnik koristi svoje ručke da bi odleteo i sledio svoj san. Francuski ključ hrani svoje male ključeve šrafovima. Stari telefon juri mladi mikrofon koji mu je ukrao deo njegovog kabla.
Jer, u ovom svetu je sve tajna koja krije tajnu unutar tajne, a ova izložba nam otvara vrata te tajne, jer umetnici bisoskopske imaginacije, poput autorke ove izložbe, tu su da bi nam pokazali da i ono što vidimo svojim očima može biti pesma.
.jpg)
