Izvor: Blic, 12.Mar.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lutke među nama
Lutke među nama
Sa lutkama je otišlo moje detinjstvo. Evo kako ... Pred Drugi svetski rat za mene je pozorište bilo lutkarsko pozorište u kikindskoj sokolani. Bajke koje sam čitao, viđao sam potom otelovljene na sceni. Bajke su postale stvarnost. Prinčevi i princeze bile su marionete na uzicama.
A onda kad su 1941. godine u moj grad grunuli nacisti i osvojili sokolanu za neke svoje potrebe, izbacili su kroz prozore na prvom spratu sve te Snežane, Pepeljuge, patuljke >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i veštice. Ležali su razbacani poniženi i po trotoaru kao zlokobni znaci budućih beživotnih tela pobijenog naroda. Bio je to pravi kraj mog detinjsta.
Kao odrastao oporavljao sam se polako od te detinje traume u susretu sa lutkama Obrascova, Bread and Puppeta, marioneta sa Sicilije, karađoza ili japanskog bunrakua. Nedavno i preko sudbine Maks Metalika na Belefu i Bitefu.
Ovih dana Radoslav Lazić je izdao kod nas jedinstvenu hrestomatiju 'Svetsko lutkarstvo'. Najveći autoriteti ispisuju istoriju lutkastva, opisuju razne tehnike neiscrnog bogatstva lutaka, čini mi se raznolikije nego živih glumaca.
Tu su u čitanci na okupu Gaston Bati, Jurij Lotman, Henrik Jurkovski, Antoan Vitez ... Tu je i slavna Margarit Jursenar. Piše o sicilijanskim lutkama. Što nije našao kod slavnih, Lazić je sam napisao da bi obuhvatio celokupnu problematiku.
Preporučujem svima koji vole pozorište ovu knjigu punu drevne mudrosti lutaka. One prate čoveka od detinjstva naše civilizacije do detinjstva nas pojednaca. I svet i pojedinci počinju da shvataju život preko lutaka, tih najposlušnijih glumaca na svetu, za kojima je žudeo u svojoj apsolutnoj prevratničkoj mašti jedan Gordon Kreg.
Slušanje
Iako može zvučati čudno, slušanje predstavlja jednu od najvažnijih veština komunikacije. Kao pasivni vid učešća u komunikaciji, pažljivo slušanje je kao i govor, podjednako važno za uspešan i smislen dijalog.
Sudeći prema brojnim političkim emisijama kod nas, u kojima novinari razgovaraju sa jednim ili više sagovornika iz sveta politike, izgleda da bi mnogi od njih, a posebno ovi drugi, morali da krenu u školu savladavanja komunikativnih veština. Od mnogo buke koju prave, ne uspevaju da slušaju jedni druge, neprekidno vodeći paralelne dijaloge.
Akteri na našoj javnoj sceni često pokazuju malo ili nikakvo interesovanje za temu zbog koje su pozvani, koristeći svoj nastup za ličnu promociju, ili češće kao priliku da se oblate protivnici. Zato domaće političke emisije poprimaju oblik verbalnih bitaka, u kojima se umesto slušanja sagovornika, sva energija fokusira na kritikovanje njegovih ideja.
Među mnogim likovima koji dobijaju reč u medijima, može se prepoznati nekoliko tipova loših slušalaca. Najpre tu su cepidlake koje se fokusiraju na bočne ili marginalne detalje, čime namerno skreću glavni tok priče. Drugu veliku kategoriju čine kobajagi slušaoci kojih na našu nesreću, najviše ima u Skupštini. Pretvarajući se da slušaju, iako su u mislima miljama daleko, oni potkrepljuju svoje neslušanje neverbalnim znacima kao što su klimanje glavom ili podizanje ruke, dok istovremeno ispod stola šalju SMS poruke ili popunjavaju sportsku prognozu. Limitirani slušaoci među njima pokazuju samo ograničenu pažnju fokusirajući se samo na početak ili kraj nečijeg izlaganja.
U našim medijima, najbrojniji su svakako na sebe usmereni slušaoci, što domaćini što gosti emisija, zainteresovani isključivo za svoje mišljenje, pa razgovor sa drugima doživljavaju samo kao šlagvort za svoj nastup. Obeshrabrujući sagovornika da nastavi sa izlaganjem, čestim prekidanjem ili upadanjem u reč, neskriveno pokazujući nestrpljenje, oni predstavljaju primer loših komunikatora, koji nisu savladali jednu od najvažnijih komunikativnih veština.
Slušanje.
