Izvor: Politika, 02.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lorencova sećanja
"Romeo i Julija", koreografija Ištvan Hercog, Balet SNP, Novi Sad
Balet Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu izveo je premijerno predstavu "Romeo i Julija", u koreografiji gosta iz Mađarske Ištvana Hercoga. Ovo je treća postavka Hercoga u SNP – prethodnih godina postavio je "Altum Silencijum" i "Karminu buranu", a ujedno i treća verzija "Romea i Julije" na sceni ovog pozorišta, posle pauze od četiri decenije. Poput mnogih autora koji su intervenisali na postavkama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovog čuvenog Šekspirovog dela, i Hercog je kreirao svoju verziju Romea i Julije.
Naime, on predstavu koncipira kao sećanje, ili kazivanje Oca Lorenca o tragediji koja je zadesila Veronu, i sama po sebi ta ideja nije loša. Međutim, dramaturški, od samog početka, predugačkim prologom, u slikama koje prikazuju šta se desilo u prošlosti, predstava gubi na intenzitetu. Onda počinje prava radnja, poznati prizori Šekspirove tragedije koji su dopunjeni Lorencovim solo deonicama – slikama kajanja, patnje i samoprekora što nije sprečio, ili što je čak na neki način učestvovao u tragediji.
Ovakve dramaturške intervencije nisu imale neki značajan efekat, tim pre što su upravo deonice Oca Lorenca bile koreografski mesta gde se Hercog prepuštao prevelikom patosu, preteranoj ekspresivnosti i u pokretu i u glumačkom izrazu, istovremeno koristeći prejaku simboliku – u prvom činu, naime, Otac Lorenco raspoređuje na sceni mačeve u oblik krsta, a na početku drugog čina i sam klizi sa džinovskog krsta postavljenog na sredini scene...
Međutim, ako se izuzme ta preterana dramatičnost, predstava je imala i uspelih scena. Ansambl deonice (ples kod Kapuletijevih, ili na karnevalu), delom i zahvaljujući kostimima i jednostavnoj, monumentalnoj scenografiji, delovale su upečatljivo, a igrači uigrano i ujednačeno. Scena je često u polumraku, održavajući atmosferu napetosti i težine u iščekivanju tragičnih događaja.
I dueti Romea i Julije su postavljeni korektno, ponekad sa manje ili više lirskog zanosa. Oksana Storožuk u ulozi Julije bila je ubedljiva i tehnički sigurna, a i mladi Andrej Josif Kolčeriju, po stavu i izgledu kao stvoren za Romea, korektno je gradio svoj lik. Ipak, stavljanje Oca Lorenca (Milan Lazić) u prvi plan, ljubavnu je priču pomalo skrenulo u drugi plan. Lazić je u ovoj ulozi ipak bio (kada se ima u vidu šta je od njega koreograf zahtevao) vrlo ubedljiv. I tehnički i u izrazu, pa je šteta što su upravo njegove deonice bile mesta gde je predstava stilski gubila na težini.
Korektne uloge ostvarili su i samouvereni Flavijus Sasu u ulozi Tibalta, kao i prvak baleta Dragan Vlalukin koji je ulogom Merkucija obeležio dvadeset pet godina rada.
Scenograf Dalibor Tobdžić odlučio se da radnju prati pokretnim kulisama, odnosno uskim zidovima koji scenu po potrebi smanjuju i preoblikuju, što je predstavi dalo određenu dinamiku. Osim toga, u odnosu na kostime (Mirjana Stojanović-Maurič) koji prate epohu, scena je stilski modernija, svedena, samo sa jednostavnim belim krevetom u Julijinoj sobi ili, takođe, jednostavnom grobnicom u završnoj sceni.
Balet "Romeo i Julija" u Hercogovoj verziji ima svojih mana, na prvom mestu zato što se njegov koreografski potencijal često gubio u stilski prevaziđenoj ekspresivnosti, ali, generalno gledano, on je ipak uspešno ostvarenje. Jer, zahvaljujući muzici Prokofjeva, brojnom ansamblu, solidnim solističkim ostvarenjima, zahvaljujući atmosferi i tematici, ova predstava će lako naći put do svoje publike.
Jelena Kajgo
[objavljeno: 02.04.2007.]
