Izvor: Politika, 13.Feb.2010, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubav uništena istorijom
Vreme kada smo se osećali najvećim, bilo je vreme kada zaista nismo imali ništa, kaže kineski reditelj Vang Kuanan čiji je film otvorio jubilarni Berlinale
Berlin, 13.februara Zato što je kritikovan da festivalsko otvaranje uvek rezerviše za kakav holivudski film,tvrde mnogi, Diter Koslik je rešio da ovog puta Berlinale, i to baš na njegov jubilej, započne kineskim filmom. Iz inata, iz osvete svojim kritičarima?
Na razočarenje dežurnih festivalskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „zlih jezika”, stvari su mnogo kompleksnije i smislenije. Prvo – kineski reditelj Vang Kuanan osvojio je ovde već „Zlatnog medveda” (2007) za „Tujino venčanje”, porodičnu dramu, pravu filmsku odu pastirskom, nomadskom životu mongolskih naroda. Drugo – njegov novi film „Odvojeni zajedno”, dirljiva priča o ponovnom, bolnom susretu starih ljubavnika razdvojenih svojevremeno građanskim ratom između kineskih komunista i kuomintangovaca i odvojenih životom u dve države (Kina i Tajvan), bliska je istorijskoj sudbini Nemačke i samog Berlina. Treće – „Odvojeni zajedno” je sasvim dobar film. Porodična drama, stavljena u značajan i aktuelan istorijski kontekst, o čemu u razgovoru za „Politiku”, govori Vang Kuanan.
Priča iz filma „Odvojeni zajedno” složenija je od one iz „Tujinog venčanja”. Ima i snažnu političku dimenziju. U Kini je aktuelna?
Snimio sam film o stvarima koje prilično dobro poznajem. Ovo je priča koja treba da odjekuje u srcima i mislima običnih ljudi, jer o njima i govori. O grupi ljudi koji su se tokom građanskog rata u Šangaju podelili i odvojili. Nekoliko stotina hiljada porodica su bile podeljene na ovaj način, pripadništvom jednoj ili drugoj strani ili pukom geografskom podelom. Ova vrsta priče u Kini je veoma jasna, to je nešto o čemu se govorilo i govori mnogo. O takvim stvarima raspravljalo se i u mnogim drugim zemljama koje su imale slična iskustva, poput SAD i podele na Sever i Jug, Nemačke – na Istok i Zapad, pa i vaše zemlje u kojoj su porodice odvajane uspostavljanjem novih granica. Mislim da možemo da prevaziđemo geografske podele, ali možemo li da prevaziđemo 60 godina istorije?
U Kini, čini se, postoje želja i upornost da se podele prevaziđu, da se Kina i Tajvan spoje, što nije lako?
Nije. Porodice treba da se ponovo spoje, isti narod treba da se spoji, ali tačno je, to nije uvek lako. Mislimo da je teško živeti pored, u susedstvu, ali živeti zajedno ponekad je još teže.
Vaš film je nemačka publika izvrsno prihvatila. Prepoznala je iskustva podela i ponovnog ujedinjenja?
Mislim da se ljudi slažu da porodica treba da se ponovo ujedini, ali to ne znači da ponovno okupljanje ne nosi i izvesnu bol. Na ljude i na zemlje, uticaj ove vrste podela traje duže nego što se može zamisliti. Potrebno je mnogo godina da bi se zaboravila prošlost. Čak 20 godina posle ujedinjenja Nemačke, problemi još uvek postoje, različitost postoji, socijalne razlike postoje. Teško je to razrešiti na jednostavan način, potrebno je vreme, volja i razumevanje. Publika je videla da je moj film protiv takvih različitosti i protiv takvog okruženja.
Izjavili ste da je snimanje filma „Odvojeni zajedno”, imalo i dodatnu notu izazova?
Tačno je. Nije to bio samo izazov već i veliki rizik. Vidite, ja sam severnjak, ali sam otišao u Šangaj da snimim film! To je veliki rizik!
Zašto?
Svi veliki kineski reditelji, poput Žanga Jimoua i Čena Kajgea, otišli su svojevremeno u Šangaj da snime filmove i da tamo „umru”. Ti filmovi nisu doživeli uspeh, jer je Šangaj poseban grad i ako ga kao „došljak” ne razumeš i ne poznaješ dobro, ne možeš uspeti. Ipak, hteo sam da probam, hteo sam da dokažem i sebi i drugima da tamo mogu snimiti nešto veliko, istorijsko, da u to uvučem i likove poput poznatog šangajskog gangstera Du Juešenga i da vidim mogu li tamo da snimam i dobijem najbolje od Šangaja.
Kažete da ste sa severa, rođeni ste u provinciji Šansi koja važi za dom kineske revolucije. Kako je ta činjenica na Vas uticala?
Do moje desete godine to jeste imalo veliki uticaj. Moj rodni Junan jeste malo mesto, ali je i veoma poznato. Moj otac je tamo bio na čelu Komunističke partije glavne škole, bio je učitelj marksističko - lenjinističke misli i sa njim sam razgovarao o ovim idejama. Kada je otišao u penziju počeo je da razmišlja pomalo drugačije o svom radu, a ja sam mu govorio da ne treba da oseća gorčinu jer je radio nešto u šta je verovao. Danas imamo drugačije probleme. Ne znamo više kako da razgovaramo o duhovnim i filozofskim stvarima, gde da ih sprovedemo i smestimo u našim životima. Život se nekada nije vrteo samo oko novca. Na neki način, vreme kada smo se osećali najvećim bilo je vreme kada zaista nismo imali ništa.
Sada imate sve? U Kini je sada lakše snimati filmove?
Nekada se sve vrtelo oko propagandnih filmova, a sada oko onih filmova koji zarađuju novac. Umetnički film je usput zaboravljen. Imao samo jedan kanal za distribuciju, što znači da će biti distribuiran samo onaj film za koji se proceni da će zaraditi veliki novac. Snimanje filmova u Kini sada je poput berze ili tržišta nekretninama, sve je puno napetosti.
Kako se Vi u tome snalazite?
Pokušavam da na to gledam hladne glave i stvari postaju lakše i jasnije. Kada imate najveću populaciju na svetu, onda ćete prodati ogroman broj bioskopskih ulaznica. To je logično. Situacija sa filmom „Avatar” u Kini je veoma zanimljiva. S jedne strane, Amerikanci nam pokazuju da su još uvek gazde, ali sa druge strane postoji još interesantnija stvar. Reditelj „Avatara” potrošio je više od 10 godina razvijajući tehnologiju i radeći na različitim delovima filma. U Kini, ukoliko bi reditelj radio jedan film 10 godina, rekli bi mu da je to glupost. Jednostavno, kod nas postoji drugačiji stav o tome šta treba da se da filmu, a šta je potrebno da se od njega nama vrati.
Kina je jedna od retkih zemalja sveta koja nije sasvim poklekla pred „okupacijom” Holivuda. Radost za domaće autore?
Kineska filmska industrija mnogo toga može da nauči od Holivuda. Jasno je, Holivud vrši snažan pritisak na svakog na ovom svetu, to je prirodno. Naš sistem je dosta specijalizovan, dok Holivud ima dobro razvijen, sveobuhvatni sistem. Imamo još dosta da naučimo. To što imamo mogućnost da gledamo holivudske filmove šansa je da naučimo šta bi od toga moglo da bude dobro za nas i šta bi moglo da bude funkcionalno, kako bi mogli malo da ih sustignemo.
Jubilarni Berlinski festival ipak nije otvorio holivudski film, već Vaš – kineski?
To je veliki kompliment. Kada sam snimao „Odvojeni zajedno”, nisam razmišljao da će biti prikazan na festivalu u Berlinu. Međutim, kada sam ga prijavio, odgovor mi je stigao veoma brzo. Berlinale je poznat kao „politički festival”, oni su spremni da prihvate velike i provokativne teme i filmove. Mislim da je to razlog.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 14/02/2010]
