Izvor: Blic, 23.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubav
Ljubav
(Džulijan Barns, 'Sto od limunovog drveta', 'Geopoetika', 2005)
Barnsovi junaci, svi stariji od šezdeset godina, suočavaju se sa smrću; ona je za njih mračna praznina pred kojom životi, ostvarene želje i dostignuća nemaju smisao. Kao ljudi 'od reda', poslušni moralnim normama svojih sredina, oni su se ženili i udavali, ali nikada nisu zaista upravljali sopstvenim sudbinama ('Kratka istorija šišanja', 'Priča o Metsu Ajzrelsonu'); njihove naravi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << obrazovanje i lepota ne samo što im nisu obezbeđivali sreću ('Znati francuski'), već su na udaru staračkih bolesti bili nepostojaniji i od tela ('Apetit'). Sjedinjeni do samozaborava sa (nimalo idealnim) supružnicima ('Šta ti sve znaš'), oni sada, u poslednjoj i unapred izgubljenoj borbi (za goli život) odjednom postaju (pubertetski) strastveni i buntovni ('Kora'), jer se nadaju da će ih povampirena telesnost zaštititi od umiranja. Tragičan i groteskan, takav razulareni egoizam je samo providna maska za samrtni strah (nekad paničan i opsesivan ('Budnost'), a nekad utišan i elegičan ('Znati francuski') onih koje su izneverile i nostalgijom ulepšana prošlost ('Higijena') i već potrošena budućnost ('Ograđeni voćnjak'). Potpuno rastrzani između 'srca' i 'ploti', između turgenjevljevske bolećivosti i zadovoljenja strasti ('Preporod'), junaci i ne znaju šta je ljubav, jednostavno i moćno oružje kojim se, lakše nego umetnošću, pobeđuje smrt ('Tišina').
Smenjujući epohe u kojima se odvija radnja (od Rusije i Švedske 19. veka do današnje Engleske) i pripovedačke tehnike (od doživljenog govora do epistolarnog oblika), autor je nov i uzbudljiv u svakoj od ovih pripovedaka; njemu uspeva da ne bude ni mračan ni zlovoljan, iako pripoveda o tragedijama. To potvrđuje da je Barns jedan od najboljih savremenih pisaca sa Zapada.
Parkirane olupine
Stekao sam neku vrstu prisilne neuroze i sa gnušanjem gledam kakva sve skalamerija prebiva na našim beogradskim ulicama. Imena ulica se manjaju, a na njima isti tragovi nepotrebnog nereda.
O tome zašto smo toliko neuredni sigurno bi se mogla napisati karakterološka studija. Sigurno da bi zaključak vodio da mi ulice, zbog raznih vekovnih okupacija, još ne smatramo svojim. (Pa i Slovenci su bili stolećima pod tuđom vlašću... Da, ali oni su bili pod igom urednijih tuđina). Ali ma kakav bio zaključak šta je uzrok svekolike naše neurednosti po ulicama, on je spreg mentaliteta nas, građana, i onih koji tim gradovima upravljaju.
Građane ne mogu ubediti da se preko noći promene, da ne bacaju hartiju po stepeništu, po skverovima i autobuskim stanicama. Zato ću pokušati da preložim nešto onima koji mogu nešto sistemski da preduzmu.
Na svakom koraku, pored luksuznih i blistavih kola, mogu se videti mesecima i godinama parkirani automobili-skalamerije koje više niko ne može da pokrene. Zar ne postoji ili ne bi mogao da postoji propis po kojem bi takva kola vlasnik morao da ukloni ili ako ih ne skloni da se odnesu na neko 'smetlište aumobilizma', a naplaćuje vlasniku kazna za ruženje grada i troškovi prenosa. Ako i vlasnika više nema, zar nije dužnost grada da ili opština da nas tog prizora oslobode. A ne da ne haju i mesecima, godinama prolaze sa rukama u džepovima sa nekim neubedljivim objašnjenjima zašto je to tako.
Slično je i sa raznim polurazrušenim kućama. U samom centru, često između novih lepih zgrada, nađe se polusrušena zgrada koja ruži grad. Zar ne bi, kao u svetu, vlasnik ruševine, ako već ne može tu ništa da gradi, bio dužan da očisti plac, a ako nema sredstava da gradi, biva dužan da plac proda onom koji to može? U Francuskoj, svako ko ne okreči jednom u deceniji svoju zgradu, mora da proda kuću onom ko je za to sposoban.
