Izvor: Politika, 14.Apr.2015, 22:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Literarni dueti – novi trend u srpskoj književnosti
Kada su Iljfa i Petrova pitali kako pišu u tandemu, odgovorili su: „Jedan juri po redakcijama i pregovara za honorar, a drugi sedi kod kuće i čuva rukopis da im ne ukradu!”
Književne teme, često duboko osmišljena iskustva u osami, kod nas sve češće postaju inspiracija dva autora čija imena na koricama knjige stoje ravnopravno, kao neka vrsta literarnog dueta. Dva su srpska izdavača upečatljiva po ovakvim naslovima: „Službeni glasnik” i „Laguna”. U renomiranoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Glasnikovoj” ediciji „Srbija i komentari”, koju uređuje Goran Petrović, nedavno je predstavljena ilustrovana knjiga našeg poznatog pisca i osvedočenog pecaroša, i u internacionalnim vodama, Mihajla Pantića i slikara i vajara Milana Tucovića „Priče od vode –sve ribe Srbije”, a najavljeno je delo u „duetu” Radine Vučetić i Dragana Velikića o beogradskim pijacama.
Povodom fenomena pisanja udvoje, teme ribolova, kao i o saradnji sa Tucovićem, Mihajlo Pantić je istakao da su mu „najbliže knjige koje se neosetno napišu, gotovo same od sebe”, i da su upravo takve „Priče od vode”, po njegovim rečima, „knjiga srećnog susreta, u kojoj su se jedan osluškivač i jedan posmatrač sveta, sasvim spontano dogovorili o neki bitnim pitanjima i stanjima čovekovog života, na primer, o radosti, tišini, gozbi”.
– Svako ima neku opsesiju, na kraju krajeva, kako je to govorio Meša Selimović, neko svoje ludilo koje treba pronaći, pripitomiti ga i tako lakše podneti svet, i vedrije proživeti sopstveni život. Imam nekoliko takvih strasti, redosled nije važan, bez nijedne ne bih bio to što jesam. Čitanje je strast, pisanje je oblik moranja. Muzika je strast. I ribolov je strast, za mene način da se vratim, makar na jedno jutro ili sumrak, u ono nemušto, izvorno stanje, ozvučeno šumom reke, vetra, lišća ili kiše, kaže za naš list Pantić, dodajući da mu u ribolovu nije važan ulov, već tišina. Radost pisanja, kako je primetio, postala je za njega još veća kada je video „na koji način Milan Tucović, slikar tišine, prevodi u liniju i boju njegove reči, na koji način se slikom odaziva na njih”.
U okviru edicije „Srbija i komentari” spisateljski trud udružili su Radivoj Radić i Radoslav Petković u delu „Srednjovekovni putovođa”, Svetlana Pejić i Mileta Prodanović u knjizi „Ruka, boja, hram”, Bojan Jovanović i Mirko Demić u „Čitanju proročanstva”, Vasa Pavković i Milan Đurić u „Božanstvenim sitnicama”, Božo Koprivica i Vule Žurić u „Večitom derbiju”, Vladan Matijević i Srđan Vučinić u studiji „Crno u koloru”, Vladimir Kecmanović i Predrag J. Marković u knjizi o Titu.
Dejan Mihailović urednik u „Laguni” ovaj fenomen pisanja udvoje tumači zajedničkim književnim sklonostima, sličnim poetičkim shvatanjima, uzajamno kompatibilnom stilu, pa i istom pogledu na svet.
– Na odluku o zajedničkom radu pisaca može uticati i komercijalni momenat, svest da će njihova imena na jednoj knjizi svakako bolje uticati na prodaju, jer je pisanje u „četiri ruke” inače neobična pojava. Što se tiče publicistike i studija, to nije nimalo neobično, jer je u pitanju manje zahtevan postupak. Ovde je zanimljivo navesti jednu anegdotu o najpoznatijem svetskom književnom tandemu: ruskim piscima Iljfu i Petrovu. Kada su ih pitali kako pišu u tandemu, odgovorili su u svom stilu: „Jedan juri po redakcijama i pregovara za honorar, a drugi sedi kod kuće i čuva rukopis da im ne ukradu!”, prokomentarisao je Mihailović, uz napomenu o inostranim slučajevima udruživanja pisaca, koji su češći u Rusiji, Nemačkoj i SAD, što je, po njegovom sudu, i logično, jer su to nacije velikih književnosti. Nenad Župac, takođe „Lagunin” urednik, slično Mihailoviću, smatra da se pisci udružuju, jer ih interesuje ista tema ili događaj.
– Zatim procene i zaključe da će „dupla” obrada teksta biti bolja, temeljnija i dalekosežnija. Naravno, zajedničke knjige mogu biti plod spleta okolnosti, sreće ili slučajnosti – dodaje Župac.
„Laguna” je do sada objavila nekoliko bestselera dvojnog autorstva. „Srpski psiho” potpisuju Aleksandar Ilić i Željko Obrenović, „Bunker Sving” su napisali Mirjana Đurđević i Branko Mlađenović, a autori romana o diplomatskoj službi Iva Andrića u Berlinu, uoči Drugog svetskog rata, „Kainov ožiljak” su Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović. Na česta pitanja kako su se međusobno dopunjavali tokom pisanja, ova dva romanopisca odgovarala su da je svako tačno znao svoj deo posla u tandemu. Među „Laguninim” izdanjima iz oblasti esejistike, koja su potpisala dva autora, nalaze se: „Knjiga o muzici” Žarka Radakovića i Davida Albaharija, vrcava prepiska „Tušta i tma” između Svetislava Basare i Miljenka Jergovića.
Marina Vulićević
-----------------------------------------
Veliko slovo „I”
Goran Petrović, urednik edicije „Srbija i komentari”, objašnjavajući koncept ove kolekcije, napisao je tekst naslovljen „ja I mi”.
– Verujem da ste pomislili, kakva gruba greška u naslovu, kakva nesmotrenost pisca ovog teksta, lektora... Međutim, urednički koncept kolekcije „Srbija i komentari” sažet je upravo u tom I, sastavnom vezniku. Pogotovo u Srbiji, u zemlji u kojoj je mnogo češće u upotrebi rastavni veznik, isključivo ILI. Osim što kolekcija sabira raznolike teme, želeo sam da svaka knjiga bude netipična i po tome što ima najmanje dva autora, da ona i na tom planu bude mesto susreta. Jer, naše samoživo JA obično isključuje zajedničko MI, a naše nametljivo MI obično potire svaku posebnost pojedinačnog JA. Otuda sam pozivao naučnike i pisce, pripadnike starijih generacija i mlađe, trudeći se da ujedinim njihova viđenja neke od tema, ali se još više trudeći da čitaocu i na ovaj način naglasim važnost tog I. Tako je i na ovaj način svaka knjiga u kolekciji postala veliki sastavni veznik koja podrazumeva i najmanje dva čoveka. Kada nam kao civilizaciji, kao narodu, kao društvu, kao ljudima, bude teško da izgovorimo, zamorno da napišemo, mučno da pročitamo to I – tada će slediti tačka, crna tačka na sve...
objavljeno: 15.04.2015
.jpg)
