Izvor: Blic, 06.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Listanje i prelistavanje
Listanje i prelistavanje
Muzičko-gastronomska pošast zvana 'nova godina', protutnjala je kroz našu avliju, i trebalo bi da počnemo redovan život. Poslednja zamka pred ulazak u kakvu-takvu normalnost ovdašnje kolotečine zove se 'srpska nova godina', ali tom rabotom bave se još samo neobavešteni: oni kojima nije javljeno da je komunizam propao i da je ta kalendarska tvrdoglavost samo stvar rđavog ukusa i nedovoljnog obrazovanja.
Liste svega i svačega, međutim, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << već su ispisane. Ni najzadrtiji nacoši ne čekaju tu 'svoju' novu godinu da sebi i drugima objasne šta je to imalo biti značajno između dve tačke u vremenu. U svim tim listama, kao u kataloškim registrima nekog poludelog birokrate, trebalo bi da se nalaze naši životi. Najbolji automobil, najlepša žena, najprodavanija knjiga – kao da je život samo proizvodnja i potrošnja, konzumacija i reciklaža, brojanje i razbrojavanje. Postvirtuelna država u kakvoj živimo podseća na Nautilus, podmornicu kapetana Nema u kojoj profesor Aronaks i njegov pomoćnik zure u morsko dno, a potonji neprestano klasifikuje sve one ribe, ribice, korale, školjke, rakove i druga morska bića, nesposoban da uživa u prizorima dok ih ne zavede u svoj mozgovni registar.
Hoće se reći: naši životi deluju bedno, tako svedeni na liste od pet ili deset događaja, fenomena ili predmeta. Opterećeni neprestanim gledanjem u ekrane, u zemlji u kojoj je televizija najgledanija na svetu, mi, zapravo, gubimo afektivni život. Liste svega i svačega postaju zamena za doživljaje, za psihički život, za sve ono dobro i lepo što nam se dogodilo, a što nije moguće staviti u pet ili deset stavki poređanih nekakvim redosledom po kriterijumima ustanovljenim od nekog drugog.
Da li je neka knjiga bolja, pa samim tim i ispred neke druge, neka predstava lepša, neki koncert intenzivniji, neki film uzbudljiviji – kakve to, zaboga, ima veze? Pojedinačnost doživljaja sasvim se izgubila u pomahnitalom kompetitivnom konzumerizmu.
Sva je sreća što istina o svetu u kome živimo, ipak ne počiva u tim listama, nego negde u nama samima, u haosima naših unutrašnjih života u kojima se ono što smo videli, čuli ili pročitali pretvara u slojeve iskustva visokog intenziteta. Koji se ne daju staviti na liste.
Tragedija prezrenog
'Mletački trgovac' reditelja Majkla Radforda
Deluje gotovo neverovatno, ali Šekspirova drama 'Mletački trgovac' tek sada prvi put, kad je reč o zvučnom filmu, dobija svoju ekranizaciju. Bilo je razloga za ovo snebivanje, pošto u njoj stratforski genije dotiče osetljivo pitanje antisemitizma. Engleski reditelj i pisac scenarija Majkl Radford u filmu 'Mletački trgovac' (god. proizvodnje 2004, trajanje l38 min.) pažljivo je prostudirao izvorni tekst i nije ga zbunilo što se ova drama u Šekspirovom kanonu svrstava u komedije. Za njega nije bilo sumnje da je Šekspir oblikovao glavnog junaka po dugovekovnom stereotipu o jevrejskim lihvarima. Nimalo čudno, jer pisac nikad nije kročio na evropsko kopno, pa je tek posredno nešto znao o Veneciji, danskom dvoru i francuskim kraljevima. Radford je u prologu Šekspirove drame pronašao napomenu da su Jevreji l586. godine u Veneciji bili saterani u ono što se u novije vreme nazivalo getom, da nisu smeli da izlaze posle sumraka, da su lihvari bili omraženi, premda se bez njih nije mogao zamisliti uspon Mletačke republike.
Naglasak je zbog toga pomeren na ličnu tragediju mletačkog zajmodavca Šajloka. Na početku filma vidimo kako u jednom ispadu mržnje pema Jevrejima ugledni Mlečanin Antonio pljune, na mostu Rialto, Šajloka pred mnoštvom očevidaca, da bi, nešto kasnije od istog prezrenog sugrađanina pozajmio novac neophodan njegovom prijatelju Basaniju za prošnju lepe Porcije. Šajlok na veliki pritisak pristaje pod svojim uslovom (funta mesa u slučaju nemogućnosti vraćanja duga). Vezanost dvojice prijatelja, Basanija i Antonija, ima erotsku komponentu, koju su Džeremi Ajrons i Džozef Fajns diskretno nagovestili. Snimljen na kanalima i pjacetama Venecije u mračnoj atmosferi obostranih etničkih netrpeljivosti, Radfordov film je prigušio komičke tonove, dajući uz pomoć vrhunskog glumačkog ostvarenja Ala Paćina (Šajlok) unutrašnju dramu naslovnog junaka. Time je Šekspirova drama u ovom vizuelnom prikazu dobila punu uverljivost i vizuelnu upečatljivost.
