Izvor: Blic, 25.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lični primer
Lični primer
Jedna od najvećih grešaka koje možete načiniti ako vas autor neke walk & talk emisije prepadne neočekivanim pitanjem jeste da odgovorite ono što zaista mislite. Tu ste u startu promašili temu, a činite i neoprostivi greh gordosti podrazumevajući da vaše stvarno mišljenje nekoga na svetu zaista zanima. Upravo je suprotno od toga: televizija, da bi bila zanimljiva, zahteva poigravanje sa realnošću, stilizaciju, odmak, a ne direktno preslikavanje.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Neuporedivo je televizičnije lupiti prvu glupost koja vam padne na pamet, nego razvijati bilo kakve instant teorije. Objasniću, ako dozvolite, na ličnom primeru. Upitan nedavno (za potrebe emisije 'Glamurama' o kojoj, inače, uglavnom imam dobro mišljenje, a nedavni prilog o pozorištu frikova Ivane Vujić smatram jednim od vrhunaca aktuelne domaće TV ponude) šta bih i gde istetovirao, odgovorio sam upravo ono što mislim: ništa, nigde, ne odobravam takve stvari. Šta ću, takav sam čovek, tetoviranje mi je oduvek bilo odvratno, a o bušenju rupa po telu da i ne govorim.
Osim što je dosadan, takav odgovor, međutim, nije ni sasvim fer prema autoru emisije, jer predstavlja vid odbijanja saradnje, ali u takvoj situaciji, priznajem, prosto fizički osećam kako misao očajnički traži mozak, pa se u znak protesta automatski ukočim. Umesto da se, recimo, izvučem poučnom anegdotom o devojci koja je od lekara tražila da joj sa zadnjice, skine tetovažu 'Samo za Simu'. Tim pre što pitanje i nije bilo sasvim neinspirativno, pa mogu da pokušam da se iskupim preko drugog medija naknadnim odgovorom: istetovirao bih svečano odelo. Tako bih celog života mogao da hodam okolo kao pokretni paradoks savršeno prilagođen okruženju - bez gaća, a svečano obučen.
Neoktobarska nagrada
Kako se zemlja smanjivala (polako, proces još nije okončan), broj književnih i drugih književnih nagrada je munjevito rastao, pogotovu u vrremenima potpune izolacije zemlje i nisu potrebni psihoanalitičari da to objasne. Ipak, neke od najuglednijih i najpriželjkivanijih su nestale, poput Avnojeve (među dobitnicima su bili i Andrić, Selimović, Kiš, Kusturica), Oktobarske (retko je stizala u pogrešne ruke), Sedmojulske (ova je bila najideologizovanija, po načelima 'političke podobnosti'). Pošto svaka zajednica želi da ima svoja priznanja, pre tri godine je vraćena Oktobarska, ali bez oznake meseca. Dodeljuje se svakog aprila, na dan kad je u jednom dokumentu s kraja devetog stoleća prvi put ovaj grad pomenut po današnjem imenu.
Prošle nedelje (l7. aprila) dodeljene su Nagrade grada Beograda u l5 oblasti, od umetničkih do sporta, za najbolja ostvarenja u protekloj godini.Velika svečanost u Skupštini grada (nagrade nisu samo počasno moralne, novčani iznos je pozamašan), susret sa dobitnicima, čitana su obrazloženja žirija (za svaku oblast drugačiji žiri). Ali, ako ste čitali neke od novina i to najpre one sa 'velikom kulturnom tradicijom' koja se meri decenijama, mogli ste samo da doznate imena nagrađenih. Ni imena žirija (pozorišni je, recimo, ima sastav za istoriju, pa i još poneki) niti obrazloženja o nagrađenim delima. Svaka dodela neke od hrisovulja, zlatnika ili nagrada neke od bogatijih fabrika, dobija podrobnije novinske izveštaje. Ko je samo čitao neke od uglednijih novina mogao je da zaključi da je gradonačelnik Bogdanović lično probrao koga će obradovati i počastiti. Razlog za ovu pometnju je jednostavan: katastrofalno stanje u našem novinarstvu moraćemo sami da sredimo. Evropa nam tu malo može pomoći, Standardi novinarstva postoje barem stotinak godina, ali smo se mi malo zagubili.
