Izvor: B92, 03.Nov.2010, 14:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Liceulice": Oda kesama od najlona
Ako krenete u posetu Bojani Jelenić, poznatijoj kao Nana San, najbolji dar koji joj možete poneti jeste najlon kesa. Obična, čista, ili kako je nana Bojana zove - kesa iz domaćinstva.
Vaša domaćica je, iako iz vremena kada se dobro znao red (ima preko 80), doduše, veliki protivnik kurtoazije jer ometa spontanost posećivanja, ali će se kesi obradovati bez zadrške i „uzvratiti u naturi, reciprocitetom".
To znači da će vam od ovog materijala napraviti >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << šešir, torbicu, novčanik ili neku drugu potrebnu sitnicu, a možda i nešto za šta niste ni slutili da vam treba. Recimo, posudu za držanje voća koja je istovremeno i cediljka.
Ali, uzdarje nije pravi razlog zašto smo kao poklon preporučili kesu, već Bojanin stav prema ovoj tako ozloglašenoj stvari koja se ne može nazvati ni predmetom. A ona će vam ga, zacakljenih očiju, odmah saopštiti.
„Kese su dobile tako nedostojan finiš koji nisu zaslužile, jer imaju bezbroj namena, veoma su otporne, prilagodljive i sveprisutne, ne trule i traju decenijama. Ne smemo njih osuditi, ni kazniti zato što niko nije smislio način njihovog odlaganja. I ne smemo ih poniziti, već ih samo treba kreativno reciklirati", ovako izvuči 'oda kesama’ Nane San.
Neoborivi dokazi njenih reči poređani su svuda po kući, grupisani po nameni – damske tašnice za noćni izlazak, torbe za laptop, činije, papuče, ramovi za slike, rukavice za kupanje, šeširi, podmetači za čaše i hladno posuđe, otirači za kupatilo, ukrasne kese za flaše... Ovu mini izložbu Nana nije postavila da bi se pohvalila, već zato što „čeka ocenu i komentar", kako bi, netipično za umetnike, ispravila greške i otklonila nedostatke.
Ali verovatno uvek čuje samo divljenje, jer je prosto neverovatno kakve sve bravure ova vremešna dama izvodi od najlon kesa: čipkice, dugmiće, kaiševe raznih širina, krivina i zadebljanja. Nana San je istovremeno i kustos nesvakidašnjeg profila, jer ne okleva da objasni kako se šta pravi. Naravno, lekcija zavisi od prethodnog znanja posetioca.
„Najviše muke imam oko šešira, jer nije lako podražavati krivinu glave. Međutim, uvek se nekako snađem - ponekad dodam par redova pletenjem, a onda nastavim da kukičam", dok razlaže nastanak šešira, demonstrira i kako stoji, kako se lako modeluje i uvija i kako može da se adaptira prema svakoj glavi i frizuri.
Ako ipak primetite da će budućem vlasniku možda biti vruće pod najlonom, Nana San će sa osmehom odmahnuti rukom, i reći – ali zato postoje rupice! Uostalom, uvek može da ga skine – što će potom i sama uraditi, pa ga ispresavijati da postane paketić, i tako pokazati još jedno preimućstvo plastičnog šešira nad običnim.
Vratiće ga među ostale eksponate koji se samozadovoljno staklasto sjaje poređani po policama, stolovima i stolicama, prelamajući boje koje je Nana San pažljivo birala i nizala, vodeći računa o „kaskadnom rasporedu nijansi". Ali i o kakvoći, odnosno, tipu izdržljivosti.
„Uvek se napravi dupla traka, kao neka vrsta obruča kroz koji se proturi druga dupla nit, pa još jedna, i tako redom. One se namotavaju na klupko i sirovina za šta god poželiš je začas spremna", bez suvišnog mudrovanja završava prvi čas iz reciklaže kesa na kursu za početnike. Verzirana je u objašnjavanju jer je pohađala radionice i pažljivo ih slušala. Međutim, od nesumnjive Nanine rečitosti, za uspeh predavanja je mnogo važniji njen zarazni entuzijazam.
Valja napomenuti da način na koji se izražava Nana San - kitnjast, slojevit i arhaičan - budi radoznalost na temu čime se bavila u mladosti. A bila je svašta. Sa 14 godina, došla je iz krševitog Korduna kod familije u Beograd da uči krojački zanat, bila je „sluga" (definicija koja sagovornika štrecne), laborant, „dezerter na front", partizanska bolničarka, ranjenik, major, viša medicinska sestra, instruktor učenicama laborantskog smera Medicinske škole, vlasnica i upravnik seoske radnje mešovite robe, „gospođa" i „drugarica".
Ali jedna od njenih karakternih crta bi se u svakom zvanju ispoljila: bila je, kako sama kaže, u svakom pogledu "čudna". Pa je tako, između ostalog, bila i heroj bez jednog ispaljenog metka, po sopstvenom zavetu zamenivši pušku bolničarskim nosilima.
Bila je supruga „velikog čoveka", Čedomira Jelinića, osnivača Robnih kuća Beograd, majka dvoje dece, baka, čime se, čini se, ipak najviše ponosi. Nana Bojana potiče iz umetničke porodice, ali to poreklo je obrnutog smera: njen umetnički predak ili prethodnik je unuka Vahida Ramujkić, slikarka. Vahida joj je, „maštovitoj poput snova", nadenula i umetničko ime koje je postalo naziv. Ona je ilustrovala i štampala i zbirku strašnih i smešnih priča iz života kojima je njena nana uspavljivala, „Oluja i povratak kući". Unuka je baku neprekidno ohrabrivala u umetničkim poduhvatima, a Nana, po običaju „uzvraćala reciprocitetom".
Preduzimljivost i pionirski duh su zaštitni znak naše domaćice, koja je u mnoštvu drugih poslova, pekla i slatkiše i slaniše za restorane.
„I izmislila hlebne granule od brašna, kisele vode, susama i piva koje su završile na Himalajima, jer sam ih preporučila našem alpinisti Draganu Jaćimoviću kao idealnu namirnicu u režimu ishrane pri najrazređenijem vazduhu. Dragana sam pozvala posle neke emisije na TV-u da bih mu poklonila izvesnu količinu granula, a on me je poslušao, poneo ih na planinu i nije se pokajao", objašnjava Nana San, pokazujući da ima dara i za marketing.
I to, kao i uvek, potkrepljuje konkretnim - tanjirom vanilica koje se tope u ustima.
Iako se ručnim radom bavila od detinjstva, sa reciklažom se srela tek pre desetak godina, „lečeći" ćilime i krpare izgrižene zubom vremena. U svakoj rupi ili istanjenom tkanju, nešto bi prepoznala i onda slike nadograđivala u takozvanom oreljefu – stvarala oblike u vidu izbočina od konaca iz potke. Većina radova je ostala u selu Jabučje, gde je po njenom nacrtu izgrađena kuća za sada pokojnu svekrvu. Ali u jednoj od ispupčenjima ukrašenih jastučnica u kojima svako vidi različit prizor, Nana San čuva na desetine parova rukavica, bez i sa prstima, fantastičnih kombinacija boja. „Mislila sam da ću se od ovog izdržavati, ali nisam uspela da formiram tržište", priznaje i otkriva da jedini dar koji ne poseduje jeste onaj za (materijalno) bogaćenje.
„Oživljavanjem" kesa se zarazila sasvim slučajno, nakon televizijskog poziva nekog predsednika opštine na kolektivno čišćenje terena. Tada je shvatila da je to i njena dužnost, ali i naslutila koliki potencijal leži u kesi, tom globalno „prezrenom, poniženom", a suštinski izuzetnom materijalu.
„Meni prvenstveni cilj nije da napravim proizvod, već da očistim okolinu" Nanina je teza na koju, ipak, dodaje nešto što bi rekao samo umetnik - da se, tokom godina, nije specijalizovala samo za jedno, već da radi ono za šta trenutno ima inspiraciju.
A nju nalazi u svemu, pa je poslednji proizvod, torba naramak od ispresavijanog plastičnog džaka nadahnut TV scenom u kojoj „sirote pakistanske žene na jednoj ruci drže prtljag, a na drugoj nose dete".
„A da ima neku torbu nalik ovom džaku, koji može da stavi na leđa, ruke bi joj bile slobodne i lakše bi se kretala", zaključuje Nana.
Magazin „Liceulice" izlazi jednom mesečno. Po ugledu na ulične novine na Zapadu – „street paper" – prodaju ga beskućnici, mladi ulice, naši najsiromašniji i najugroženiji sugrađani. "Liceulice" se distribuira kroz posebno osposobljene i organizovane mreže prodavaca u Beogradu i Novom Sadu, a uskoro i širom čitave Srbije.
Prvi broj „Licaulice" obračunava se sa ekološki opasnim plastičnim kesama, a prema rečima urednice Aleksandre Nikšić „ono što 'Liceulice’ razlikuje jeste drugačija slika sveta koju nudi svojim čitaocima. Zajedno sa njima, ove ulične novine menjaju svakog od nas, a samim tim i naše društvo."
.jpg)
