Izvor: Politika, 20.Jan.2013, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepota omamljuje, a istina uznemirava
U kratkoj formi morate intenzivno da mislite, nema tu prostora za nakanjivanje i Šeherezadinu priču bez kraja i konca
U belešci o autoru, pesnikinja, esejistkinja, antologičarka, Radmila Lazić (1949) kaže: „Pesnikinja, feministkinja i slobodna misliteljka. Rođena u Jugoslaviji. Živela po srpskim provincijama, duž uskog koloseka jugoslovenskih železnica, do svoje jedanaeste godine. Zadojena kozjim mlekom, i bratstvom i jedinstvom.” Napisala je petnaestak zbirki pesama, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dobila neke od naših najuglednijih nagrada. Poezija joj je prevođena na dvadesetak jezika, a pesničke knjige objavljene u Americi, Engleskoj, Nemačkoj, Norveškoj…
Književna opština Vršac, u biblioteci „Nesanica”, objavila je njenu knjigu eseja i kratkih zapisa, pod naslovom: „Misliti sebe”. Ovo je knjiga u kojoj Radmila Lazić čitaocima baca rukavicu u lice.
Kažete da vam je prva reč bila – NE, i tako ostade. Kome ste sve izgovorili (i napisali) to istorijsko NE?
Svakoj sili i prisili. Bilo da je dolazila od društva, države, porodice, okruženja ili pojedinca. Književnim konvencijama i dogmama, takođe. Nemam smisla za idolopoklonstvo, strani su mi oportunizam i ketmanstvo, koji nekima olakšavaju život. Ja sebe definišem sa „ne”. Negacija je moj poetički kredo.
Misliti sebe – objašnjavate naslov – mišljenje je o sebi samoj, ali i sebi kroz druge, u drugima. Šta Radmila Lazić misli o sebi, da li je zadovoljna sa onim što je postigla?
Ne drogiram se svojim egom, pa ne umem da razmišljam u tim kategorijama. Umetnik nije zadovoljan dokle god stvara, on i stvara iz nezadovoljstava. Poezija kao „duboko skeptična umetnost” nam to potvrđuje.
Poznati ste borac za ženska prava. Šta je feminizam danas?
Ne samo za ženska prava. Već za svako ugroženo pravo. Imam utisak da je feminizam otkad se preselio na univerzitetske katedre izgubio aktivističku oštricu i vezu sa životom. Kod nas se feminizam praktično nikada nije „primio”, iako je u prošlom veku bilo nekoliko hrabrih, i hvale vrednih, pokušaja. Ali zato su to prazno emancipatorsko polje zaposele desničarske organizacije i takozvani patriotski front koji pod plaštom očuvanja srpske porodice – proklamuju ponovno porobljavanje žene.
Draško Ređep je primetio da vi ne pišete zadatke koji će se dopasti svima. To se vidi i iz vaših kolumni koje objavljujete u „Politici”?
Ja možda pišem zadatke, ali samo one koje sam sama sebi zadala, nikako školske, odnosno domaće. Zna to dobro Draško Ređep. Zato su ti moji, nazovimo ih, zadaci, nepopularni. Ne pišem da bi nekome bilo lagodno, već da bih uspavane trgla iz dremeža. Za uspavanke su zaduženi političari, tabloidi i estrada, njihov cilj je da drže narod u stanju obamrlosti i hibernacije, da bi njime manipulisali.
Pisanje izjednačavate s ljubavlju. Ima li, uopšte, dobre literature – bez ljubavi?
Literaturi je potreban eros, ne mora to biti eksplicitno ljubav.
Nema dobre literature bez erosa teksta. Eros može biti životvoran čak i kada govorimo o smrti. Zavisi kako govorimo. Eros se oslobađa kroz jezik, ali takođe i kroz način kazivanja. Bitno je kako nam srce kuca.
Zašto su pesnikinje i spisateljke „pastorke književnosti”?
Pa, to bi trebalo ja vas da pitam. Ako mi nabrojite deset pesnikinja i spisateljica koje se pominju u javnosti, odreći ću se autorstva nad ovom sintagmom. Priznajte, na deset ili više pisaca, i polupisaca, dolazi samo jedna žena. Mi smo „pastorke” okrutnih književnih Očeva, i skrajnutih, zanemarenih, Majki.
Pesnik je, kažete, trkač na 100 metara, a romanopisac – srednjoprugaš ili maratonac. Vama, očigledno, više odgovaraju kratke staze? Vaši zapisi su kratki, svedeni, zgusnuti do aforizma. Veoma ste ekonomični s rečima?
Da, trenirali su me veliki pesnici i filozofi, oni koji su držali do suštine. U kratkoj formi morate intenzivno da mislite, nema tu prostora za nakanjivanje i Šeherezadinu priču bez kraja i konca. Razumem da je na ceni raspredanje i razbibriga, ali ne marim.
Da li poezija teži lepom, ili istini?
Odavno je poezija raskrstila sa kategorijom lepog. Da parafraziram Vistana Hjua Odna: pesnik nam više ne može reći nikakvu istinu ako u svoju poeziju ne uvede problematično, bolno, nemirno, ružno...
Lepota omamljuje, a istina uznemirava, jer ne opčinjava, a samim tim ne obmanjuje. Nisam pristalica obmana.
Modernu poeziju nazivate „ožiljkom na licu lepotice”. Pratite li mlade srpske pesnike, postoji li neko ime koje se izdvaja?
Da, mlađa pesnička scena je veoma živa, ima mnogo autora i autorki koji će se tek razvijati. Dvoje se izdvojilo svojom autentičnošću. Oni su na sasvim sigurnom, i ubedljivom, pesničkom putu: Milena Marković i Enes Halilović.
U knjigu ste uvrstili i jednu pesmu: „Portret anonimnog šetača”. Zašto?
Zato što sam u tom delu knjige govorila o našoj mentalnoj mapi, o shvatanju patriotizma, odnosu prema Drugom, o intelektualcima amaterima i profesionalnim intelektualcima, nužno je bilo onda i da se prisetim zime 1996/1997, kada su protestovali i anonimni šetači, a ne samo politički lideri i javne ličnosti. Htela sam da potkrepim svoju tvrdnju izrečenu kao aforizam da postoje vremena kada individualni čin važi samo kao masovna pojava.
Ministarstvu prosvete predlažete da u obaveznu lektiru uvrste „Drugi pol” Simon de Bovoar, i „Sopstvenu sobu” Virdžinije Vulf. Verujete li da će vas poslušati?
Sumnjam. Uostalom, mi i nemamo pojma ko pravi te programe, koje sve struke učestvuju u tome, koji su kriterijumi i sl. Te stvari su apsolutno netransparentne. Više znamo o tome kako se sada muzu krave u PKB-u, nego šta nam uče deca.
Nemate baš lepo mišljenje o književnim kritičarima. Smatrate da su oni, po pravilu, neuspešni pisci?
Ne, nije to pravilo. Ali ima nekih koji se nikada nisu oslobodili zlovolje, jer se nisu ostvarili kao pisci. Ima i vrednih, i od znanja, ali njihov uticaj je jadan i zanemarljiv. Jede ih nezdrava kulturna klima, hipokrizija i oportunizam, koji vladaju na književnoj sceni.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 21.01.2013.
.jpg)
