Izvor: Politika, 22.Jul.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Legende u Pavoneu
Svaki susret sa Bi Bi Kingom posle njegove oproštajne turneje, iz 2006. godine, dovoljno je posmatrati kao sreću da još jednom vidimo Kralja bluza, čujemo vibrato njegove gitare Lusil, upijemo njegov široki osmeh ili pokušamo da uhvatimo koju trzalicu sa njegovim potpisom
Umbria Jazz 2011, 8–17. jul
Ekskluzivno iz Peruđe
Leta 2010. godine, dok su džez afisinadosi prepričavali brojne divne utiske sa festivala „Umbria Jazz”, direktor festivala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Karlo Panjota sabirao je mršav saldo sa biletarnica, komentarišući nam usput: „nažalost, arenu „Santa Đulijana” jedino mogu da napune pop izvođači”. Godinu dana kasnije, džezeri su na velikoj sceni dobili četiri programa, od deset, a umesto većeg (skupljeg) pozorišta „Morlaki”, sa internacionalnim umetnicima – korišćen je manji (jeftiniji) „Pavone”, sa domaćim umetnicima, što je zgodno opravdano proslavom stopedesetogodišnjice ujedinjenja Italije. Rezultat – 40.000, umesto 30.000, prodatih karata, uz pola miliona evra veću zaradu na ulaznicama i, pretpostavljam, značajno veći doprinos sponzora. Ovo ne znači da je festival bio loš, samo su ukusi bili drugačiji. Gastronomskim jezikom: kao da ste umesto sladoleda od crne čokolade uzeli mešavinu južnog voća, a onda, umesto piva „Peroni” zalivali mohitom... Lazanja se, u svakom slučaju, podrazumeva.
Čast džezera u areni branili su Ahmad Džamal, Hiromi, Branford Marsalis, Herbi Henkok, Vejn Šorter i Markus Miler – koje sam „uhvatio” na drugim manifestacijama, pa sam prvi deo festivala propustio. Zato stižem na koncert Karlosa Santane, koga nisam video u Beogradu. Uvodna slobodna improvizacija u slavu San Raa ima posebnu težinu na džez manifestaciji. Dalje dobijamo koktel starih i novijih pesama: jedanaestočlani bend je na najvišem energetskom nivou, Santana pravično razmenjuje poletne solo deonice sa svim muzičarima. Sindi Blekmen, odnedavno njegova supruga, dobija, naravno, najdužu minutažu. U poređenju sa beogradskim koncertom, sviraju pola sata duže, zahvaljujući osvrtu na treći album („Batuka”/„No One To Depend On”) i izdašnoj posveti Džonu Koltrejnu – osim uobičajene „Love Supreme”, čuli smo i balade „Dear Lord” i „Naima”. „Želim da upoznate čoveka koji Koltrejna voli ne 100, nego 1000 odsto – gospodina Fudžija”, obratio nam se gitarista. Kamere su prikazale malenog japanskog fotografa, autora impresivne monografije Koltrejna (promovisao je knjigu i na Beogradskom džez festivalu), kako ponosno skače, pokazujući Koltrejnovu majicu na sebi. „Smooth” je poslednja pesma pre prvog napuštanja scene. Vraćaju se uz projekcije nastupa na Vudstoku, umesto (očekivane) mantre protiv kiše,publika uzvikuje ime lidera, a bend ulazi u „Soul Sacrifice”. Ljubav, mir i sreća –reči su kojima nas prepušta umbrijskoj noći, posle tri sata sjajne svirke.
Priznajem: bio sam ludo zaljubljen u Seli Bouls i Frensin Evans. „Kabare” i „Njujork Njujork” odgledao sam nebrojeno puta, stalno očekujući da će sudbina glavnih junakinja biti drugačija. Da li vam se to nekad desilo? Tri i po decenije kasnije,dečački san se materijalizuje pred očima. Slušamo potpuri pesama iz popularnih filmova, sving i evergrin standarde. Zezalice između songova, u najboljem kabaretskom maniru, ne nailaze na očekivan oblik publike, koja slabo vlada engleskim jezikom. Gledamo divu – i to je privilegija. Opraštamo falševe, povremeno neubedljivo izvođenje, probleme u visokim registrima. Vidimo oči koje sjaje istom devojačkom zbunjenošću, kao kad je saopštila Maksu i Brajanu da nosi njihovu bebu: „Život je kabare, dragi prijatelju”, prenosim gazdi, koji se baš u tom trenutku javio da polemiše o brancinima u Bariju.
„Jedan, dva – na noge lagane, tri, četiri – gore ručice.” Da žive u Srbiji, Žilberto Žil i Serđo Mendes bi se, verovatno, bavili turbo-folkom. Publika se odlično zabavlja uz muziku velikih zvezda brazilske popularne muzike, ali to nema nikakve veze sa džezom. Sledeće večeri, u gostima nam je Prins: u pres-centru je panika, fotografima će biti zabranjen ulaz. Ekipa ispred hotela „Brufani” dovija se kako da prevari kontrolore karata – 75 evra je i za Italijane mnogo novca.
Svaki susret sa Bi Bi Kingom posle njegove oproštajne turneje, iz 2006. godine, dovoljno je posmatrati kao sreću da još jednom vidimo Kralja bluza, čujemo vibrato njegove gitare Lusil, upijemo njegov široki osmeh ili pokušamo da uhvatimo koju trzalicu sa njegovim potpisom. Ako i još jednom bude zapevao punim glasom (a jeste –pesmu „Key To The Highway”) i sa bendom ponovo otopio dušu, uz harmonije „The Thrill Is Gone”, sa koncerta ćemo opet izaći ispunjeni ljubavlju i velikim poštovanjem. U uvertiri ove večeri, mladi Trombon Šorti (Troj Endruz) pristojno je razigrao posetioce mešavinom fankija i hip-hopa.
Anat Koen (Foto: Tim Dikeson)
„Veliko veče latino džeza” obeležiće trojica najistaknutijih pijanista ovog žanra. U kasno popodne, pod vrelim suncem, počinje Portorikanac Edi Palmijeri. Podršku mu pruža all-star postava, sa sjajnim trubačem Brajanom Linčom i kubanskim velemajstorom udaraljki Horasiom el Negrom Hernandezom, uz nenajavljenu gošću Anat Koen: „Pozdravite vodeću klarinetistkinju na svetu”, uzviknuo je Palmijeri. Potom je ona u glavnoj ulozi – romantična tema „Siboney”, kubanskog kompozitora Ernesta Lekuone, dobija centralno mesto u nastupu njenog kvarteta u susednom restoranu (Džejson Lindner – klavir, Džo Martin – kontrabas, Danijel Fridmen – bubnjevi), uz dugu, sjajnu solo deonicu raspoložene klarinetistkinje.
Sa zalaskom sunca, na veliku scenu izlazi Mišel Kamilo, u pratnji kontrabasiste Entonija Džeksona (koji je nekoliko dana ranije već nastupao u Peruđi sa Hiromi) i portorikanskog velemajstora kongiĐovanija Idalga. Promoviše album „Mano A Mano”, čije temelje čini njegova fascinacija Idalgovom muzikalnošću – Džekson je njihov povučeni prijatelj, koji povezuje (smiruje, balansira) dva vatrena temperamenta. Program je kombinacija džez repertoara u latino maniru („The Sidewinder” – Li Morgan, „Naima” – Džon Koltrejn; Fudži je opet u centru pažnje u prvom redu partera) i čistih latino tema, poput naslovne numere albuma ili izvanredne obrade „Rumba Pa Ti”, hita slavnog španskog pevača Manola Eskobara. Osim što je parni takt zamenio neparnim, Kamilo je raspisao malu svitu, koja samo izdaleka referiše na osnovnu temu, sa baladnim početkom i dugim razvojem, uz razmenu sve neverovatnijih bravura u plamenu montuna, u sličnom duhu kao u njegovoj najpopularnijoj kompoziciji „Caribe”. Trijumf!
Na scenu, potom, izlazi Čučo Valdes, legenda kubanske muzike, u pratnji The Afro-Cuban Messengers. Ime benda asocira na Arta Blekija, a u tome je i poenta – Valdes, poput Blekija nekad, predstavlja nove klince, postavljajući muziku tačno na pola puta između latina i džeza. Mambo u posvetu Džou Zavinulu najbolji je primer – tema „Birdland” lepo zvuči u novom ritmu. „All Blues” je doprinos sećanju na Majlsa Dejvisa. Kada bend dobro zakuva, na scenu uskače Kamilo, i eto ga za drugim klavirom. Dvojica pijanista razmenjuju sve brže pasaže, kao da se jure, provociraju jedan drugog, nadigravaju se. Svaka replika izaziva glasniji aplauz, sve do kolektivnog urlika prisutnih. Na sceni su sada i El Negro, Idalgo i Linč, Čučovi muzičari magično plešu, a njegova sestra Majra uhvatila je mikrofon i „loži” publiku da peva. Zaista veliko finale.
Dvadeset koncerata italijanskih džezera u Pavoneu bacilo je puno svetlo na jednu od najkvalitetnijih evropskih džez zajednica. Među onima koje sam čuo, ubedljivo najkreativniji program predstavio je kvartet harmonikaša i pijaniste Antonela Salisa. U restoranu hotela „Brufani”Anat Koen i saksofonistkinja Tia Fuler svakodnevno su verno prenosili duh njujorških džez klubova. Sa trgova su tradicionalno dolazili „lakši” muzički sadržaji, a duvački sastav Funk Off je dva puta dnevno predvodio veseli marš Korzoom Vanuči. Sve to čini „Umbria Jazz” velikom feštom – ako jedne godine i nije bilo previše džeza, znamo da će ga biti već za godinu dana.
Vojislav Pantić
objavljeno: 24.07.2011.
