Izvor: Politika, 28.Nov.2013, 22:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lako oborive tvrdnje
Povodom teksta „Nacionalna i anacionalna histerija” direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu
Teško raskrčiva šuma demagoškog teoretisanja koja čini komentar direktora Drame o mojoj kritici predstave „Srpska trilogija”, govori više o autorovoj pretencioznosti i nesigurnosti nego o tekstu koji sam napisala. Njegovo citiranje Žižeka i Kovačevića ima očigledan smisao davljeničkog pokušaja davanja intelektualnog legitimiteta jednom nesuvislom komentaru. U toj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jalovoj zbirci ispraznih i samodovoljnih rečenica se, uz veliku muku, izdvaja nekoliko konkretnih zamerki na moj tekst, koje su sve vrlo neosnovane, paušalne, neargumentovane i tako lako oborive.
Direktor Drame svoju osnovnu tvrdnju da je moja ocena o društvenom značenju ove predstave „više nego netačna” gradi na tome da je u najavama za predstavu objašnjeno da je namera autora bila da se „opomene da su ratovi besmisleni i nesvrsishodni”. Jedno su namere autora, a drugo je stvarna poruka koju je publika mogla da primi tokom predstave. U ovom slučaju su namere autora predstave i njena realnost u punoj disproporciji. Ja nisam pisala kritički osvrt na program predstave i namere reditelja, već na ono što sam videla na sceni, a to je potpuno jednostrana, stilski anahrona i umetnički bezvredna slika rata, koja ne opominje da su ratovi besmisleni.
Autor teksta takođe nagoveštava da smatra „da nisam prepoznala implicitnu i imanentnu poetiku i ideologiju autorskog dela”. Ova predstava je, nažalost, izgrađena na poetici koja ne prelazi najuže granice ilustrativnog realističkog teatra, onog brukovski mrtvačkog pozorišta koje koristi samo očigledna, banalna sredstva izražavanja. Drugim rečima, u ovoj predstavi nema šta da se ne prepozna, svaka moguća metaforika i višeslojnost značenja potpuno izostaju. Volela bih da je estetika predstave takva da izaziva (plodne) nedoumice u tumačenju. To, nažalost, nije slučaj.
Direktor Drame još tvrdi da je moj pristup bio „zlonameran i nadasve politikantsko neukusan”. Ovi atributi su opšta mesta u pokušajima obezvređivanja kritičarevog rada, koja kao takva više nemaju stvarno značenje, posebno ne u ovom komentaru, zato što nisu argumentovani. Od kada se obrazložena i utemeljena analiza naziva neukusnom? U svom tekstu čak nisam želela da ulazim u domen književne kritike, smatrajući da nisam dovoljno stručna za nju. Zato svesno nisam dala nijedan lični sud o vrednostima Jakovljevićevog proznog dela, već sam citirala mišljenja izražena u davno objavljenim kritikama ovog romana, koristeći ih kao referencu i polazište za razvijanje mojih teza o predstavi.
Politikanstvom se nikada nisam bavila, ni u svom dugogodišnjem kritičkom pisanju, ni u životu (da jesam, verovatno bih bila direktorka Drame). To što sam na kraju svog teksta dovela predstavu u aktuelni društveni kontekst, sigurno se ne može okarakterisati kao „netačna ideološka konotacija”. Poslednje rečenice u kritici nemaju dnevnopolitičko ni politikantsko značenje. One su politički osvešćene u smislu postojanja jasnog stava prema aktuelnim društvenim problemima i brige zbog nekritičkog sagledavanja stvarnosti, bez ikakvih aluzija na podršku nekoj konkretnoj političkoj opciji.
Teatrolog, pozorišni kritičar „Politike”
Ana Tasić
objavljeno: 29.11.2013.
.jpg)
