Izvor: Politika, 10.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kritičar je kao Don Žuan
Posle 11. septembra 2001. godine umetnost je postala dramatičnija, više analitička i moralistička
Povodom predstojećeg Bitefa u Beograd dolazi Akile Bonito Oliva (1939), jedan od najuticajnijih i najradikalnijih kritičara umetnosti na savremenoj svetskoj likovnoj sceni. Povod njegovog dolaska je izložba "Dokumenti istorijskog i aktuelnog" koja obuhvata dokumentarne snimke umetničkih događaja u periodu između 1968. i 1973. godine, a odigravaće se u raznim gradskim prostorima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Autorke su Biljana Tomić i Dobrila Denegri. Ovom prilikom biće predstavljena i knjiga Akilea Bonita Olive "Moderna umetnost 1770–1970–2000" (prevod Milena Marjanović, izdavač "Klio") koja predstavlja treći tom istoimene knjige Đulija Karla Argana. Akile Bonito Oliva je profesor istorije moderne umetnosti na Univerzitetu u Rimu. Autor je više knjiga, promovisao je pojam transavangarde u umetnosti, bio je umetnički direktor Bijenala u Veneciji 1993. godine...
• Kako se danas sećate sedamdesetih godina prošlog veka kada ste prvi put bili u Beogradu?
– Prvi put sam došao u Beograd kada me je pozvala Biljana Tomić iz Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Pozvan sam na Bitef 1971. godine i učestvovao sam na veoma važnom festivalu avangardnog teatra izložbom koja se zvala "Persona". Pozvao sam i jednu grupu značajnih umetnika iz Italije, koji su na jedno veče zauzeli prostor pozorišta. To je bilo izmeštanje umetnosti van galerija, u prostor akcije, gestova i pozorišta. Sećam se atmosfere Bitefa kao veoma žive, eksperimentalne i veoma slobodne. To je bio skup umetnika čije su poetike bile različite, a u Beogradu se osećao duh inovacije. Sećam se da sam te godine upoznao Bracu Dimitrijevića, Marinu Abramović, Ješu Denegrija... Beograd je bio u rangu drugih centara kulture i u njemu se zaista nije osećala nikakva cenzura. Kada sam ja bio na Bitefu, tamo je vladala velika gostoljubivost, otvorenost za kulturu i osećao sam se kao da sam u Rimu, Milanu, Londonu, Parizu ili Njujorku. Bila je to kulturno uzavrela atmosfera.
• Jednom ste sebe, kao kritičara, uporedili sa Don Žuanom. O kakvoj je sličnosti reč?
– Rekao sam da ja kao kritičar umetnosti prelazim sa jednog umetnika na drugog, kao što Don Žuan prelazi sa jedne na drugu ženu. Poredio sam se i sa Marselom Dišanom, jer kao što Dišan smešta svakodnevne predmete u neuobičajeni prostor (kontekst), tako i kritičar smešta umetnika u njegov atelje, studio i izložbeni prostor. Poredio sam se i sa Endijem Vorholom, od koga sam naučio koliko je važna komunikacija i, konačno, sa Lojolom, osnivačem reda jezuita, jer kritičar pokazuje put umetnicima ka besmrtnosti.
• Postoji li danas u umetnosti entuzijazam sličan onom iz osamdesetih godina prošlog veka?
– Osamdesetih godina desio se jedan veliki fenomen. Pojavila se grupa mladih italijanskih slikara koji su osvežili slikarstvo. S jedne strane, to slikarstvo je bilo pod uticajem Pikasa, a sa druge Dišana. Metod tog slikarstva bio je konceptualan, posedovao je slobodu izražavanja, subjektivnost i bio je to jedan veliki kulturni nomadizam, oživljavanje slobode umetnika. Iz tog slikarstva kasnije je nastala fotografija, video, bioskop i drugi mediji. Posle kolekcionarstva, oživljavanje umetnosti postao je internacionalni bum. Jasno je da danas više nema ni bogatstva, niti entuzijazma osamdesetih godina. Nema ni socijalnog hedonizma osamdesetih. Ovo je epoha nesigurnosti, širenja terorizma, sukoba civilizacija, epoha fundamentalizma na Bliskom istoku, pa danas umetnici više ne žive u srećnim trenucima osamdesetih godina. Žive u trenucima traganja, nesigurnosti, u vremenu u kome treba da predstave probleme koji se tiču celog čovečanstva.
• Kako je komponovana Vaša knjiga koja predstavlja nastavak Arganove "Moderne umetnosti"?
– Moja četvrta knjiga u stvari je nastala u Srbiji. Uvek sam smatrao da je Beograd pun mladih radoznalih ljudi. Knjiga počinje od šezdesetih godina, od odnosa između Evrope i Amerike, preko transavangarde do devedesetih i ovog milenijuma. To je i knjiga koja želi da predstavi načine na koje mladi umetnici shvataju socijalni kontinuitet, umetnost i avangardu. Ona se bavi temama kao što su ekologija, različitosti, nacizam, razne opasnosti, smrt, bolest... To su teme koje umetnost koristi. U knjizi pominjem 11. septembar, veoma važan datum, kada je Bin Laden sa svojom islamskom grupom napao "Bliznakinje" u Njujorku. To je epohalan i vrlo, vrlo dramatičan trenutak. Mislim da se umetnost posle 11. septembra 2001. godine promenila. Postala je dramatičnija, više analitička i moralistička. Ranije je bila više spektakularna, postavljala se nasuprot modi. Mislim da posle 11. septembra mladi umetnici osećaju veću socijalnu odgovornost.
• Beograd i Srbija su prošli kroz teške i dramatične godine. Kako vidite način da ponovo oživi ovdašnje umetničko tržište?
– Verujem da je Beograd grad koji lako može da se vrati na međunarodni nivo, zato što je oduvek imao umetničku uzavrelost i dobar univerzitet. Dobri umetnici, dobre galerije, dobri kritičari, dobri muzeji – sve to može da oživi umetničku scenu Beograda i privuče kolekcionare srpskim umetnicima. Isto tako verujem da je umetnost globalna, da ne može biti nacionalistička i teritorijalna. Beograd treba da se vrati svojoj internacionalnoj vokaciji.
Marija Đorđević
[objavljeno: 10.09.2006.]
.jpg)
