Izvor: B92, 07.Apr.2008, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konceptualni albumi
Preuzeto iz novog broja magazina "Huper", koji u prodaji možete naći od 1. aprila.
Skrivene poruke, kriptogrami na omotima, vrtenje vinila unazad zbog navodnih satanskih signala, pevanje na izmišljenom jeziku, kreiranje misterioznog alter ega, ili pak maštovite koncept-priče koje dodatno uokviruju album – sve su to trikovi kojima se muzičari služe da bi stvorili dodatnu famu kod publike, a često obezbedili i kredibilitet kod kritičara. Tako će se Sgt. Pepper, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << OK Computer, Pet Sounds, Ziggy Stardust uvek naći pri vrhu listi ultimativnih albuma svih vremena, jer pored nespornog kvaliteta i uticaja, sa sobom nose prateću legendu i šarm.
Bilo da su lucidni, eksperimentalni, ozbiljni ili zabavni, koncepti uobličavaju album kao jedinstvenu celinu, u daleko većoj meri nego što bi to učinio sam naslov. Za razliku od "običnih” albuma sastavljenih od niza nepovezanih pesama, ovde je svaki deo podjednako važan, jer tek preslušavanjem celokupnog dela shvatamo njegov potpuni smisao. Koncepti su često uzbudljivi i bizarni, ponekad pretenciozni, ali uvek zgodni za prepričavanje. Oni često treba da pokažu ozbiljnost u pristupu, originalnu zamisao ili intelektualnu širinu, zbog čega uživaju posebno poštovanje fanova.
Međutim, nedoumice se javljaju već na prvom koraku, kada treba da definišemo pojam konceptualnog albuma. Ponekad taj koncept funkcioniše u glavama fanova, ne i samih muzičara, za šta je odličan primer OK Computer. Radiohead kao da su pretplaćeni na ovakve situacije, pa je tako već ogromnu famu oko objavljivanja albuma In Rainbows pratila bizarna anegdota. Odmah po izlasku internetom su kružile glasine da je album inspirisan brojem 10 – naslov sadrži tačno toliko slova, ima isto toliko pesama, pojavio se 10.10. Druga teorija je glasila da su članovi benda pratili renesansni ideal zlatnog preseka 1/1.618, pa tako kada istekne 61,8% albuma prateći vokali izgovaraju ime albuma. Ako vam ovakve ideje deluju zaluđenički apsurdne, one mogu poslužiti kao dobra ilustracija za nekoliko nedoumica vezanih za sam pojam "koncepta”. Kao i u umetnosti, postaje sve teže odrediti šta se sve može smatrati pod tim imenom, da li su fanovi i kritičari počeli drugačije da tumače albume od samih autora, da li forma prevladava nad sadržajem, da li je prvobitna namera sprovedena do kraja ili se u međuvremenu od nje odustalo i na kraju šta se uopšte može smatrati prvom konceptualnom pločom?
U literaturi o popularnoj muzici možete naći kako je jedan album konceptualan ako je objedinjen osnovnom temom, koja može biti instrumentalna, kompoziciona, narativna ili lirska. Ali, s obzirom na to da je ovakva definicija suviše široka i podložna slobodnom tumačenju, u praksi nastaje problem kada vidimo da veliki broj albuma na različite načine zadovoljava te zahteve.
Ako napravimo korak unazad, jedna od najčuvenijih enigmi u okviru ove teme vezana je upravo za Sgt. Pepper. Grubo govoreći, ako je Revolver predstavljao prekretnicu između pop ("crvene”) i rok ("plave”) faze "čupavaca”, njegov naslednik bio je grandiozan kako u zamisli tako i u izvođenju. Namerno odustavši od živih nastupa, Beatlesi su se posvetili studijskom radu svesno nastojeći da formu albuma podignu na nivo umetničkog dela. Ne samo što su snimali mesecima, do maksimuma koristeći, iz današnje perspektive više nego skromnu studijsku opremu, već je i sam kolažni omot Petera Blakea nosio bogatu priču iza sebe: bio je to prvi omot na rasklapanje i sa odštampanim tekstovima. Simbolična "sahrana" starih uz prisustvo novih Beatlesa i njima omiljenih ličnosti, trebalo je da nedvosmisleno povuče crtu između nekad i sad. Iako je tokom vremena postao paradigma konceptualnih ostvarenja, ovaj album je samo donekle takav. Prvobitna namera da predstave priču o starenju i legendu o penzionisanom vođi vojnog orkestra i njegovim drugarima već je prodrla u štampu, ali do kraja snimanja ostala je samo u naznakama. U ovom slučaju "koncept" je ležao u svesnoj nameri autora, ali ipak nije dosledno sproveden. Pravedno ili ne, termin je skovan i u masovnoj je upotrebi od tog dela pa nadalje. Mnogi su smatrali da je to svojevrsni odgovor njihovim prekookeanskim rivalima Beach Boysima – maestralnom Pet Soundsu, gde su pesme složene oko jedinstvene teme o imaginarnoj ljubavi, koja nikada nije ispričana na takav način. Sam Wilson je tvrdio i ubedljivo dokazao da sam koncept ne mora neizbežno da bude i narativan. Kao i Beatlesi on će odustati od odlaska na turneje, u želji da ostvari davnašnji san i od malih surf komada napravi pop simfoniju. Dobro proučivši studijske "trikove" velikog maga Phila Spectora, on će uz pomoć eminentnih losanđeleskih muzičara uspeti da svoju muzičku avanturu smesti u veličanstvenu pop formu. Beskrajnim nasnimavanjem najrazličitijih zvukova i instrumenata, od laveža pasa, zvona bicikla do čembala i teremina, uz neuobičajene vokalne slojeve, ubedljivo je dokazao da pop ne mora da robuje nikakvim ograničenjima. Ovo će pokušati da nadmaši sledećim delom Smile, gde je nameravao da kroz ciklus pesama ispriča storiju o Americi, od naseljavanja do svemirskih istraživanja, ali će ga nervno rastrojstvo sprečiti u tome. Tačku na ovaj svoj magnum opus staviće tek početkom novog milenijuma.
Iako se nisu nazivala striktno konceptualnim, ovakva ostvarenja tokom četrdesetih i pedesetih godina uglavnom su se bazirala na dominantnoj tematskoj celini ili lajtmotivu. Prvi album folk pionira Woodyja Guthryja Dust Bowl Ballads (1940) govori o tragičnim socijalnim prilikama u doba američke Velike depresije; Frank Sinatra je album In the Wee Small Hours (1955) posvetio centralnom raspoloženju – samoći u sitnim satima i grču zbog izgubljene ljubavi. Kerouacov road trip senzibilitet preneo se i u zvučni zapis Raya Charlesa (Genius Hits the Road – gde svaka pesma ukazuje na neki američki toponim) i Johnnyja Casha (Ride This Train, koji povezuje naraciju o određenom gradu i zvuk voza u pokretu). Pravi bum nastao je krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih, kada su albumi Franka Zappe, Raya Daviesa i njegovih Kinksa, zatim The Who, kao i progresivnih bendova na čelu sa Pink Floyd, Genesis i Yes u velikoj meri redefinisali pojam koncepta i rok opere. Neki od njih su svojom tendencioznošću uspeli do te mere da zakomplikuju stvari da su izazvali burnu reakciju kanalisanu pojavom panka.
Mada će kod velikog broja fanova najpre ostati upamćeni po rok operi Tommy, Pete Townshend i The Who su i pre toga pokazivali tendenciju ka složenijim formama. Gotovo celokupan album The Who Sell Out (1967) zamišljen je kao program imaginarne piratske radio stanice Wonderful Radio London, uz specijalno snimljene džinglove i reklame između pesama. Omot na kome članovi benda reklamiraju izmišljene proizvode gura u prvi plan ideju o poigravanju sa sopstvenim imidžom. Ovo je jedna od najduhovitijih pop-psihodeličnih ploča te ere, istovremeno omaž piratskim stanicama i ubedljiv odgovor na primedbe da su se "prodali".
U hiperprodukciji devedesetih i dvehiljaditih, kada je svaka zamisao eksploatisana do maksimuma, dobili smo pravu eksploziju na ovom polju: od formalnih koncepata - neimenovanog albuma gde se nazivi pesama sastoje samo od zagrada (Sigur Ros), a capella zamene većine instrumenata (Bjork – Medulla), započinjanja pesama 9. slovom alfabeta koje ujedno predstavlja i ličnu zamenicu (Magnetic Fields – i), do popkulturnih provokacija (Danger Mouse – The Grey Album, kombinacije White Albuma Beatlesa i Black Albuma Jay Z-ja) i multimedijalnih ekstravaganci, istraživanja novih mogućnosti koje uključuju internet i igrice (Smashing Pumpkins – Machina/The Machines of God, Nine Inch Nails – Year Zero). Kanađanka k.d. Lang napravila je čitav omaž cigaretama (Drag), ambiciozni "50 State Project”(jedan album za svaku američku saveznu državu) Sufjana Stevensa, započet je izdanjima Michigan i Illinois, dok je u centru pažnje albuma The Crane Wife grupe Decemberists tradicionalna japanska priča o ranjenom ždralu koji se vraća svom iscelitelju u obliku lepe žene. Iako Muse godinama najavljuju grandiozan poduhvat u ovom smeru, još uvek ga nisu do kraja sproveli u delo. A da intrigantna pozadinska priča ni danas ne gubi na značaju, pokazuju gotovo svi albumi Mars Volte.
S druge strane, koncept može da podrazumeva kreiranje mitskog alter ega samog umetnika. Levoruki svemirski heroj sa izgledom mačke iz Japana - Ziggy Stardust, čije je ritualno ubistvo prikazano i kroz film Velvet Goldmine, bio je neuhvatljiv, ekstravagantan i zavodljiv, baš kao i sam Bowie. Njegov magnetizam bio je toliko snažan da kada je objavio da će se povući i nikada više neće nastupati (misleći na Ziggyja), svi su zabrinuto pomislili da je to i njegov kraj. Album otvara "Five Years," koja dramatičnim tekstom i udarima klavira nagoveštava kraj sveta, da bi potom dočarao uspon i konačnu smrt zagonetnog protagoniste. Bila je to eskapistička space opera koja je sugestivnom teatralnošću proširila vidike gotovo svima kojima je pala u ruke. Iako se nije trudila da povuče Ziggyjevu žensku paralelu, Tori Amos je prošle godine na albumu American Doll Posse preuzela identitet pet imaginarnih devojaka (Isabel, Clyde, Pip, Santa, Tori), baziranih na grčkim boginjama, koje istovremeno predstavljaju različite aspekte njene ličnosti, ali govore i o alijenaciji američkih žena.
Kao i podžanrovi, koncept albumi su za proteklih pola veka umnogome proširili shvatanje popularne muzike. Precenjeni ili potcenjeni, elitistički ili duhoviti, i dalje opravdavaju razlog svog postojanja. Nema razloga da tako ne bude i dalje.
"Huper" u novom broju donosi:
TEMA BROJA:
KONCEPTUALNI ALBUMI (Sonja Rajin)
ROK OPERA (Svetlana Ðolović)
COVER ALBUMI (Vladimir Pavić)
TRIBUTE ALBUMI (Vladimir Petković)
DOMAĆI KONCEPTUALNI, ROK OPERA, COVER I TRIBUTE (Uroš Milovanović)
Više o Huperu
