Izvor: Politika, 28.Feb.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko puca iz praznog topa
Ni nakon pet godina od polemike koju sam na stranicama „Politike” vodio sa piscem Vladimirom Kecmanovićem o njegovom romanu „Top je bio vreo”, mladi pisac ne može da zaboravi kritičke opaske koje sam tom romanu uputio. I tada su njegovi odgovori na te opaske bili bahati, vanknjiževni, nipodaštavajući u odnosu na moju ličnost.
U intervjuu koji je dao „Politici” 22. februara ove godine, ljut što mu je reditelj filma izbacio upravo onaj deo iz romana koji sam svojevremeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izvrgao književnoj (ali da budem do kraja pošten – i moralnoj!) kritici, svoj bes opet iskaljuje na meni, to jest na tamo „nekom Martinovu”, kako kaže, i još dodaje „samozvanom ’hermeneutičaru’ iz Pančeva”. Da se Kecmanović samo malo potrudio, da je „izguglao” moju malenkost, video bi da pišem književnu kritiku i da sam godinama (čak dvanaest) bio jedan od urednika u relevantnom književnom časopisu.
Da je imao samo malo vremena i strpljenja, saznao bi takođe ponešto i o mojim svetonazorima, mojim vanknjiževnim aktivnostima, pre svega onima tokom devedesetih kada sam se žestoko i beskompromisno borio protiv onih koji su u moje (naše, srpsko) ime napadali druge i rušili tuđe gradove. Saznao bi takođe i da reditelj filma po njegovom romanu (koga tako žestoko sada napada) nije mogao „otići u Pančevo”, valjda po savet koji bih mu ja tobože dao, šta li (kakva bestidna ali i loša figura od strane mladog pisca čak i kad je data u jednom novinskom intervjuu!), i to najmanje iz dva razloga: prvo, Pančevo jeste moj rodni grad, ali već dvadeset pet godina živim u Beogradu; to mu jeuostalom mogao reći i neko od njegovih pančevačkih prijatelja, možda baš njegov zemljak, inače „naturalizovani” Pančevac, koga je (uz jednog istoričara desničarske i jako izražene nacionalne orijentacije) očajnički pozvao u pomoć u pomenutoj polemici iz 2008, tako da je bilo onako baš kecmanovićevski „pošteno”: trojica na jednoga! I drugo, još važnije, nije u mom „mentalnom sklopu” da drugima delim savete bilo koje vrste. Opaske dajem samo delima ljudi, moje kritike nikada nisu adhominem, kao Kecmanovićeve, većper argumentum.
I upravo razložna književno-kritička argumentacija jeste ono što Kecmanoviću jako smeta. Spočitao sam mu da je ne samo moralno nego upravo književno neodrživo da srpski dečak iz opsađenog Sarajeva, kome su Karadžićevi zločinci obesnim ispaljivanjima granata sa okolnih brda ubili i oca i majku, razrušili stan, a on bio prinuđen da spasava svoj život kod jedne muslimanske porodice koja ga je prihvatila.
Dakle, da takav dečak u jednom momentu pobegne „svojima” (doduše, Kecmanovićevima ta bekstva iz opkoljenog Sarajeva „svojima” očito nisu strana, ali dobro, neću ad hominem!) i, što je još neverovatnije, da „puca... puca... puca” u grad. Tobože dečak beži iz grada koji predstavlja smrt i užas. Složene su te psihološke protivurečnosti rata i neshvatljive onima koji se ne razumeju u književnost (poput tamo „nekog Martinova”), jedino ih shvata mladi pisac opsednut ludom ambicijom da postane novi (srpski) Kami! Ali, tu ambiciju mu ne kvari više samo „neki Martinov”, za koga je svojevremeno bestidno pričao po beogradskoj književnoj čaršiji (a taj aber, naravno, došao do mene!) da mu je svojom negativnom kritikom u „Politici” „oduzeo” „Ninovu” nagradu te 2009. godine, iako je već bio dobio Mešinu, nego da su se i neki drugi zaverili protiv našeg mladog Kamija! Na primer, reditelj filma „Top je bio vreo”! Ili producent? Ili obojica?
Ne, dragi moj Kecmanoviću, nismo vam mi ohladili top. Niti „nedostatak umetničke hrabrosti”, kako ste se požalili. Ohladilo ga je logičko promišljanje koje je pobilo vašu kamijevštinu. Koje zapravo nikada nije ni bilo! Bila je i ostala puka limonovština!
Zlatoje Martinov
objavljeno: 01.03.2014.
.jpg)
