Izvor: Politika, 14.Maj.2009, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Katanac ili siva zona
Otvoreno pozivam pojedince i institucije da zajednički dignu glas protiv ovako nepromišljene i kratkovide poreske politike u kulturi
Taman kada smo pomislili da se u oblasti poreske politike koja se tiče kulture u Srbiji više ništa loše ne može dogoditi, obavešteni smo da pravo na kulturu u ovoj zemlji zapravo ne postoji. Višegodišnje srozavanje kulturnih vrednosti i stvaralaštva očigledno je – rupa bez dna.
Saznali smo da je Skupština Srbije 29. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << aprila ove godine usvojila Zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, a koji je stupio na snagu 8. maja. Ono što je jedna od katastrofalnih posledica ovog zakona jeste povećanje poreza i doprinosa na autorske honorare. Ono jednako, iako u ciframa različito, pogađa sve institucije i pojedince koji pomoću autorskih honorara ostvaruju svoje pravo na rad. Takozvani honorarci koji su u radnom odnosu a koji su do sada državi plaćali poreze i doprinose 33,7 odsto od sada će na neto iznose plaćati 50,6 odsto, dok će nezaposleni umesto 48,3 plaćati čitavih 76,8 posto! Dakle, umesto smanjenja, povećanje poreza!
Šta država misli da time dobija? Veliki priliv novca u budžet? Hipotetički, da. Ali ne uzima u obzir da taj novac neće imati odakle da stigne. Zašto? Pa, zato što institucije u kulturi (i društvene i privatne) neće angažovati spoljne saradnike jer neće imati novca da ih sa takvim opterećenjima plate. Ili će ih angažovati besplatno. Zaista. A od čega će ti ljudi živeti? Ili „besplatno”. Ovo drugo označava – sivu zonu u kojoj će se u realnost vratiti isplata u kešu koji neće biti oporezovan. Ko će od toga imati koristi? Budžet sigurno ne. To znači da država (nesvesno?) uteruje firme i pojedince u ilegalu i kriminogenu poslovnu zonu od koje se ova zemlja uglavnom i tako teško oslobodila i još uvek oslobađa, a još uvek pamteći strašne devedesete godine. No, čak i kada bi se sav poreski novac predviđen ovim zakonom uplatio u budžet do poslednje pare, njegova suma bila bi po državu zanemarljiva. Ne može se prihvatiti ovakva realnost u kojoj rad u kulturi postaje kazna, a optimizam, trud i, zašto ne – utopizam, bivaju zabranjeni.
Prosto je neverovatno da se političarima još uvek moraju držati osnovne lekcije o duhovnosti jedne nacije, značaju kulture i civilizacije. Ili bi trebalo da im se na tu temu zajedno sa podtemom Nacionalna strategija u kulturi organizuje kurs uz ogromne kazne za neopravdane nedolaske na časove. Bahatost sa kojom se vlada odnosi prema svim vidovima stvaralaštva je postala, da upotrebim politički izraz, nedopustiva. Kako je to postalo normalno da vlada ne pita za savet ili makar za mišljenje ljude iz struke, pojedince ili strukovne organizacije? I to pre no što donese ovakve odluke! Kakvo je to ponašanje vlasti koja svoje stručne ljude tretira kao retardirane ili kao nepostojeće.
Ili, kako to da ne uvažava mišljenje Ministarstva kulture koje u ovom slučaju, koliko vidimo, drži stranu stvaraocima? Ili i Ministarstvo treba da radikalizuje svoju borbu za prava ugroženih u ovom slučaju?
Načelno se u ovom slučaju govori o gubicima saradnika, a time i o smanjenju programa i ugrožavanja osnovne delatnosti institucija koje se finansiraju iz budžeta ako se ovaj zakon ne promeni. To je tačno. Ali je takođe tačno da pojedine od ovih institucija imaju i viškove zaposlenih koji ne rade svoj posao, pa moraju da ih zamenjuju honorarno angažovani pojedinci. Ili, izdavači na budžetu koje ovaj problem i ne mora mnogo da tangira (naročito oni koji štampaju obrasce ili udžbenike, a diče se pravim izdavaštvom). No, to ne umanjuje problem.
Niko ne pominje privatne firme u kulturi koje svoj poslovni kredo zasnivaju na malom broju zaposlenih i najvećem broju honorarnih saradnika. Zašto? Pa zato što se, recimo u takozvanom čistom izdavaštvu, ova preduzeća bave a priori nisko profitabilnom delatnošću i ovo im je čak osnovni način da uštede novac (ne za sebe lično već za proizvodnju, dakle za kulturu). Ovim porezima oni će biti prisiljeni da se odreknu saradnika, a time i svoje delatnosti. Sledi im katanac. Da li je državi takva blamaža potrebna i da li je vredna novca koji vlada očekuje? Te kuće često s ponosom predstavljaju svoju zemlju svuda po svetu, a država se njima ponosi. Da li vlada zna visinu, bolje reći nizinu, honorara pisaca, prevodilaca, lektora, korektora, dizajnera, od kojih mnogi svojim ličnim delom i likom osvetljavaju obraz te iste države diljem sveta? Kada bi znala, odmah bi odustala od svoje namere ceđenja novca iz kulturološke drenovine.
Otvoreno pozivam pojedince i institucije da zajednički dignu glas protiv ovako nepromišljene i kratkovide poreske politike u kulturi. Ona je prerasla epitete namere, greške ili neznanja: ona je vređanje intelektualnosti jednog naroda i direktno je ugrožavanje postojanja nacionalnih interesa jedne kulture.
(Autor je direktor i glavni urednik izdavačke kuće „Geopoetika”, književnik, potpredsednik Srpskog PEN centra, ogranka Međunarodnog PEN-a, član nadzornog odbora Narodne biblioteke Srbije)
Vladislav Bajac
[objavljeno: 14/05/2009]
