Izvor: Blic, 17.Maj.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kan ne veruje istoku Evrope
Filmske granice se stalno pomeraju. Spontanost i energija su iščezle iz filmova zapadne kinematografije i „emigrirale" na druge teritorije, na Istok i Daleki istok, gde filmske stvaraoce odlikuje kreativnost, energija i jedinstvenost – rekao je Tijeri Fremo, selektor filmskog festivala u Kanu.
Ova ocena se pre svega odnosi na Aziju koja je u konkurenciji za Zlatnu palmu zastupljena sa sedam naslova. Istok Evrope i Balkan ostali su bez predstavnika u glavnom programu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
– Već poslovično odsustvo predstavnika istočnoevropskih kinematografija na najprestižnijem globalnom filmskom festivalu u Kanu nije tek geopolitička paranoja ni nostalgija za vremenima „gvozdene zavese", nego tek konstatacija stanja – kaže reditelj Dinko Tucaković.
Pre dve godine u Kanu je pobedio Rumun Kristijan Mungiu sa filmom „4 meseca, 3 nedelje, 2 dana" i prilikom dodele Zlatne palme istakao da je ova nagrada veliki podstrek onim kinematografijama koje su gurane na kulturnu periferiju Evrope.
Da će se odnos snaga promeniti, nagovestio je prošle godine i Tijeri Fremo, koji je najavljivao radikalan programski zaokret ka novim autorima i kinematografijama. Međutim, ono što je ove godine u glavnom programu sasvim je suprotno od nagoveštenih promena. Za Zlatnu palmu se takmiče slavni svetski autori, među kojima su brojni dobitnici velikih međunarodnih priznanja. U toj podeli karata najgore su prošli istočnoevropski reditelji poput našeg Vladimira Perišića („Obični ljudi") koji su zastupljeni u pratećim programima.
– Eventualno ekskomunistička bratija dobaci do pratećih selekcija, a kart blanš jedino ima Direktor nacionalnog parka i šerif rendžera, Kusta nacionale, tako da je naša sledeća šansa verovatno „Pančo Vilja" ako mokrogorci i kremanci ne presude drugačije. Onda ćemo čekati „Na Drini ćupriju". U to društvance može da se prošvercuje i jedan Ištvan Sabo ili Vajda koji se orijentisao na Berlin" Nekadašnji miljenik Kana, Pavel Lungin, već se gotovo dekadu ne takmiči za Zlatnu palmu, nema mesta ni za Mihalkova koji je procenio da u Veneciji ima veće šanse, a Sokurov neće ni da čuje za prenemaganje oko crvenog tepiha – dodaje Dinko Tucaković.
S druge strane, scenarista Dimitrije Vojnov defanzivu istočnoevropskog filma na ovogodišnjem kanskom festivalu povezuje sa zavisnošću od zapadnih fondova i televizija koju su proteklih godina razradili prestižni festivali.
– Na tu tendenciju uticala je politička korektnost i presija da iz Istočne Evrope moraju stizati filmovi koji se tiču istorije i političkog trenutka, ne bi li se objasnilo finansiranje koje stiže iz zapadnih fondova i smeštanje ovih filmova na zapadne televizije, a, s druge strane, te konvencije koje su nametnuli finansijeri postale su kliše. Unutar tog klišea su pojedini autori uspevali da manevrišu i osvežavaju tu formulu. Najbolji primer za to je novi rumunski film, a naročito prerano preminuli Kristijan Nemesku kao reprezent tog probijanja kalupa – kaže Vojnov.
Razloge za loš tretman istočnoevropskog filma u Kanu Vojnov vidi u prevelikom oslanjanju autora iz tih kinematografija na klišee.
– Istočnoevropski film postao je jednoličan i našao se u defanzivi pred kinematografijama koje nastupaju sa koncepcijama kreiranim izvan bilo kog sistema kao što su Filipini, ili pak pred visokoorganizovanim azijskim kinematografijama kao što su Japan i Južna Koreja. U supermarketu filmske egzotike Istočna Evropa odavno nije uspela da nametne nekog svog reditelja kao veliko svetsko ime kao što je ranije uspevala, i probijala se tek na nivou naslova ili mini-talasa poput Rumunije. Stoga je prisustvo ovih kinematografija danas mahom simbolično na svetskoj areni, što je povoljna okolnost koja će verovatno dovesti do promene produkcione strategije među autorima – dodaje Vojnov.
Razlog za neubedljiv nastup južnoslovenskih kinematografija u Kanu Vojnov ne povezuje isključivo sa kvalitetom tih ostvarenja.
– Južnoslovenske kinematografije naprosto ne mogu više da se nametnu pričama koje su donedavno plasirale, i čini se da sada jedino filmovi poput „Snijega" Aide Begić ili „Običnih ljudi" Vladimira Perišića mogu da probiju barijere festivalskih selekcija koristeći zapadnoevropsku grižu savesti kao balvan. Međutim, iz ovih krajeva odavno na svetsko tržište nisu stigli inovativni i fundamentalno značajni radovi, što ne znači da ih nema. Po mom mišljenju, sa naslovima poput „Život i smrt porno bande" Mladena Đorđevića i „Beogradski fantom" Jovana Todorovića, srpska kinematografija je trenutno jedna od najpotentnijih u Evropi i ubeđen sam da će tu vitalnost u budućnosti prepoznati i festivalski establišment – rekao je Dimitrije Vojnov.
Premijera Perišićevog filma u Kanu
Film „Obični ljudi" srpskog reditelja Vladimira Perišića o mehanici ubijanja u ratu u petak je premijerno prikazan u okviru programa „Nedelja kritike" u Kanu.
Ovaj dugometražni prvenac priča je o mladom vojniku Džoniju (Relja Popović), koji sledi naređenje i ubija civile koji su dovođeni u kamionima na napušteno seosko imanje.
"Želeo sam da pokažem ugao egzekutora, činjenicu da su u pitanju normalni ljudi, a ne monstrumi, kao i da istražim kako ubistvo može da postane posao", rekao je Perišić (33) u obraćanju publici nakon projekcije filma.
"Nije me interesovao određeni geografski prostor i vreme, već univerzalna priroda nasilja. Zanimalo me je da posmatram ponašanje lika u određenoj situaciji, kao, na primer, koliko ima vremena da donese odluku da li će učestvovati ili ne u egzekucijama", rekao je srpski reditelj publici, u kojoj je najveći broj onih koji su se javili za reč uočio direktnu vezu filma sa masakrima u ratovima u bivšoj Jugoslaviji.
