Izvor: Politika, 13.Dec.2012, 23:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kako opstaju privatna pozorišta

Ne mislim da glumac ili operski pevač treba da bude službenik. On mora da ima motivaciju da učestvuje u nekoj predstavi, kaže Branka Radović, direktorka „Madlenianuma”

Privatno pozorište se u velikoj meri uklapa u moje viđenje funkcionisanja teatarske umetnosti. Gostujući po svetu imala sam priliku da mnoga pozorišta, naročito operske kuće upoznam iznutra, sarađujući sa njihovim menadžmentima, uključujući se u njihove produkcije, makar i kao posmatrač. Primetila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sam da smo mi i u kulturi, kao i u politici, između dva velika sveta: između Istoka i Zapada. To se vidi po svemu: po tome što smo još zadržali modele iz socijalizma, a drugom nogom smo u nekom drugom sistemu demokratije, čestih promena, kaže Branka Radović, direktorka opere i teatra „Madlenianum” u Zemunu.

Po kom pozorišnom sistemu funkcioniše ovo vodeće privatno pozorište kod nas?– pitamo Branku Radović:

– „Madlenianum” je zapravo ono što je opera stađone u Italiji. To znači da radimo po projektu i svaka naša nova predstava podrazumeva novu ekipu saradnika. Imamo svega 60 stalno zaposlenih članova. To su uglavnom ljudi koji su neophodni u tehničkoj službi, zatim u sektoru obezbeđenja, jer imate vajarska i likovna umetnička dela koja moraju da se obezbeđuju. Svaki novi projekat je susret sa novim ljudima. Tu ima i ono što je dobro i što nije. Dobro je što niste u obavezi da uzimate ljude koji su na stalnoj plati, već one koji vam odgovaraju za određene uloge. To je opet mač sa dve oštrice. Ljudi koji vas uglavnom interesuju su oni koji su na vrhu, koji su prezauzeti i imaju svoje primarne obaveze u matičnim teatrima – kaže Branka Radović.

Sagovornica „Politike” otkriva: „Gospođa Madlena Cepter je naš osnivač i jedini donator. Naš budžet je oko milion evra na godišnjem nivou. U okviru tog iznosa morate da uklopite i plate i produkciju. Naše predstave kreću se u iznosu od 50.000 do 200.000 evra. Pomažemo se izdavanjem prostora, iznajmljujemo sale za razne susrete, simpozijume… Svi udruženim snagama radimo na tome da dobijemo novu publiku, a ne samo jedan čovek koji je za to zadužen. Administracija je svedena na minimum, a honorari su uklopljeni u razumnu meru”.

Branka Radović ima bogato umetničko iskustvo. Radila je na nekoliko različitih fakulteta i univerziteta kao profesor istorije muzike. Bila je direktor muzičke škole „Mokranjac”, zatim dekan FILUM-a u Kragujevcu, gde i danas radi kao redovni profesor.

– Bila sam na čelu državnih ustanova kulture i mogu da kažem da je u „Madlenianumu” odgovornost mnogo veća. Nikako ne bih mogla da dozvolim da podlegnemo najnižem ukusu. Danas voditi pozorište između visoke umetnosti i visoke slušljivosti i gledanosti je najveći problem. Morate da plivate i balansirate. Isto tako sam protivnik pozorišta sa dve stolice, stolom i tri glumca – kaže naša sagovornica.

U predstavama zemunskog „Madlenianuma” proteklih godina je nastupala cela plejada naših vodećih umetnika: Nebojša Dugalić, Konstantin Kostjukov, Sloboda Mićalović i mnogi drugi.

– Ne mislim da glumac ili operski pevač može i treba da bude službenik. Mislim da to nije moguće! On mora da ima motivaciju da učestvuje u nekoj predstavi, a da li je ta predstava u „Madlenianumu”, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ili Ateljeu 212, smatram da ne mora biti primarno. Primarna mora biti umetnikova uloga i njegovo viđenje te uloge – objašnjava Branka Radović i navodi konkretne primere:

– Recimo, Tanja Bošković je jednostavno došla kod nas u vreme kada smo pripremali predstavu „Tajna Grete Garbo” i rekla nam: „Pa ja celog života sanjam da igram Gretu Garbo”. U narednom periodu se spremamo da radimo „Plavog anđela”. Pre nekoliko dana došao je kod nas Feđa Stojanović i rekao nam: „Celog života hoću da radim taj komad. Želim da budem profesor koji se zaljubljuje u kabaretsku pevačicu”. Mislim, kao i reditelj Nebojša Bradić, da Ivan Bosiljčić mora da izađe iz svoje već pomalo standardne uloge slatkog, finog, doteranog, uglancanog mladog ljubavnika, ili poželjnog dečka, kakve je do sada uglavnom glumio. Bosiljčić je u „Rebeki” agresivan, prilično negativan, na kraju krajeva, može se reći i ubica u nekom trilerskom ili horor smislu – objašnjava Branka Radović.

--------------------------------------------------------

"Slavija" je preduzeće

Kod nas ne postoji nijedno repertoarsko privatno pozorište kao što je pozorište „Slavija”. Mi smo pozorište preduzeće čija je delatnost kulturna. Imamo istu šifru delatnosti kao što je Narodno pozorište u Beogradu, Atelje 212 ili Pozorište na Terazijama, ali s obzirom na to da su oni na budžetu, imaju i druge obaveze prema državi. Za razliku od nas, ne plaćaju porez na karte. U pozorištu „Slavija” imamo osam stalno zaposlenih članova, dok glumci i reditelji rade po ugovoru. Svaki ugovor je poseban projekat, objašnjava Batrić Žarković, osnivač i direktor pozorišta „Slavija”.

Narednih dana ova teatarska kuća obeležava 17 rođendan, a pripreme za naredni 12 po redu festival koji će biti održan u martu 2013. godine su u punom jeku. 

– Isključivo živimo od kase. Da li je to moguće? Pa nije moguće! Uvek smo dužni, kao i sada kada otplaćujemo tri kredita. Povremeno dobijemo novac od Sekretarijata za kulturu grada Beograda, a od Ministarstva za kulturu nikada nismo dobili ni dinara. Radimo racionalno bez ijednog slobodnog dana. Nisu kriva gradska pozorišta zbog stanja u kojem se nalaze. Kriva je regulativa i odnos države prema kulturi. Niko nije kriv što neko pozorište ima 100, 300, ili 700 zaposlenih. Odgovornost je na osnivaču, kao što sam ja kriv u svom pozorištu za svaku neracionalnost. Treba videti kolika su sredstva namenjena produkciji, koliki broj ljudi to radi, koliko godišnje pozorište izvede predstava, učestvuje na festivalima i koliko ljudi to uradi, kaže Batrić Žarković.

B. G. Trebješanin

objavljeno: 14.12.2012.

Nastavak na Politika...