Izvor: Politika, 03.Okt.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada je sneg postao plav, a senka ljubičasta
Izložba impresionista u galeriji Albertina je, pored neosporno estetskog kvaliteta, didaktičke prirode i okreće se procesu umetničkog stvaranja
Od našeg dopisnika
Beč – Interesovanje za impresionizam je toliko veliko da ne postoji nijedna značajna svetska galerija u kojoj nisu ponuđene izložbe koje se bave ovim značajnim slikarskim pravcem. Prežvakanost materije nije, međutim, nešto što bi mogli da očekuju i posetioci bečke Albertine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji, ohrabreni najavljenim, hrle na izložbu „Kako je svetlost dospela na platno”.
Obećanje direktora galerije dr Klausa Šredera da će se na fenomen impresionizma baciti nova svetlost pokazalo se tačnim – izložba je, pored neospornog estetskog kvaliteta, didaktičke prirode i okreće se procesu stvaranja impresionista: njihovoj upotrebi boja i tehnika, izučavanju perspektive i motiva, primenjivanju naučnih saznanja iz oblasti optike na kompozicije, njihovoj privrženosti slikanju na otvorenom prostoru, a pažnja je posvećena i interesantnim detaljima kao što su izbor idealnog rama za dovršeni rad, autentičnost potpisa, obogaćivanje kolorita i adaptacija slikarskog pribora za slikanje u prirodi.
Zahvaljujući fondaciji švajcarskog kolekcionara Žerara Korbua, muzej Ralf-Riharc iz Kelna poseduje najveću kolekciju impresionističkih radova van Francuske. Čak sedamdeset pet dela iz ove impresivne zbirke nalaze se na retrospektivi u Albertini, a pozajmice su došle i iz amsterdamskog Muzeja Van Goga, Kantonskog muzeja lepih umetnosti iz Lozane, londonskog arhiva Vinzdor & Njuton, pariskog Muze d'Orseja, madridskog muzeja Tisen-Bornemisa, austrijske Nacionalne biblioteke, praške Nacionalne galerije...
Da bi se udaljili od jednoobrazne interpretacije impresionizma, organizatori dobar deo izložbe grade na školskom principu pitanja i odgovora: šta je jedna impresija?, čime su impresionisti slikali?, unutra ili napolju?, spontano ili strateški?, kada se jedna slika smatra dovršenom? i kako posmatramo slike danas? Priča se zaokružuje sa dve analize – gledajući novim okom: kratka istorija impresionizma i u potrazi za iskrenošću.
Sto dvadeset pet remek-dela impresionizma i pedeset šest objekata u koje, između ostalih, spadaju slikarski pribor, ramovi za perspektivu, rekonstrukcije ateljea, autentične fotografije i lični predmeti umetnika, na uzbudljiv način otkrivaju posebnost jednog od najfascinantnijih slikarskih pokreta svih vremena.
Impresionisti nisu bili oduševljeni svojim nazivom koji je u francuskom jeziku ondašnjeg vremena bio pejorativan kao pojam koji je pre svega označavao prvi sloj boje nanesen na platno ili drvenu podlogu – takozvani grund. No, za upotrebu ovog imena u smislu utiska, impresije – žarko su se zalagali Šarl Bodler i Emil Zola (u to doba takođe aktivan kao likovni kritičar), a potom i Žil Laforž koji je impresioniste opisao kao niko pre njega: „Impresionista je moderan slikar neverovatno osetljivog oka koje se prilagođava prirodnim fenomenima... on to postiže zaboravljajući na slike koje se već vekovima gomilaju po muzejima.”
Intenzitet i naoko nemoguće kombinacije boja bile su razlog za odbojnost umetničke javnosti prema radovima impresionista. Ukus publike se protivio koloritu slikara koji su senke obojili u zelene i plave nijanse, i koji su snegu, vodi i livadama podarili novo živopisno ruho. Impresionisti, suprotno mišljenju svojih savremenika, nisu, metaforički rečeno, ponovo izmišljali točak, jer su se njihovi eksperimenti bazirali na naučnim otkrićima Isaka Njutna, Tomasa Janga, Hermana fon Helmholca, Johana Volfganga fon Getea i Mišela Ežena Ševrea. Pomenutim naučnicima (i velikom pesniku) u Albertini je posvećen kutak u kome se mogu videti ilustracije iz njihovih radova, pokoji originalni rukopis i nekoliko optičkih eksperimenata.
Svaki od impresionista je imao poseban odnos prema koloritu, a mala anegdota je da je van Gog uz sebe stalno nosio koferče sa klupčićima vune za testiranje kompatibilnosti boja. Ovaj interesantan eksponat je takođe izložen u Albertini, zajedno sa umetnikovim ramom za procenjivanje perspektive, paletom i slikarskim četkicama.
Čistu spontanost impresionista u slikanju – njihovo „hvatanje trenutka” – dovode u pitanje najnovije analize rendgenom, ultraljubičastim zracima i mikroskopom. Planiranje nekih od kompozicija je dokazano kod Manea, Van Goga, Tuluz Lotreka, Tea van Riselbergea, Pola Gogena, Sinjaka i Gistava Kurbea. U pitanju su, uglavnom, studije perspektive, a u nekim slučajevima i potpuni skice budućih kompozicija.
Izložba na kojoj se mogu videti dela velikana impresionizma i neoimpresionizma, između ostalih – Kamija Pisaroa, Alfreda Sislija, Pjera Ogista Renoara, Meri Kasat, Pola Sezana, Berte Moriso, Eduara Manea, Gustava Kejbota, Frederika Bazila, Ežena Budena, Šarla Fransoa Dobinjija, Gistava Kurbea, Vinsenta van Goga, Pola Gogena, Anrija Matisa, Anrija de Tuluz-Lotreka i Tea van Riselbergea – traje do desetog januara 2010.
Marina Bauer
[objavljeno: 04/10/2009]
