Izvor: Politika, 16.Sep.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad monasi zaplešu
Predstava „Sutra”, Sadler’s Wells, London; koreograf i reditelj Sidi Larbi Šerkauji, 43. Bitef
Posle osam godina, tačno u dan (15. septembar), Sidi Larbi Šerkauji opet je svojom predstavom otvorio Bitef. Onaj 35. počeo je sa „Rien de Rien” u Narodnom pozorištu, a ovaj 43. predstavom „Sutra” u „Sava centru”. Prvi naslov je „istrgnuti” prvi stih iz poznate šansone Edit Pjaf, dok je ovaj s kojim je započeo aktuelni Bitef >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz budizma, jedna „priča” sa istočne strane, viđena znatiželjnim okom umetnika sa Zapada i pretočena u nesvakidašnji ples ljudi i drvenih kutija.
Te 2001. Sidi Larbi Šerkauji, koreograf-debitant, sa Bitefa se vraća kući, u Belgiju, sa Specijalnom nagradom festivala. Dobar instinkt selektora da prepozna talenat ovog mladog Marokanca-Belgijanca i njegovoj prvoj predstavi poveri čin otvaranja, obično namenjen onima kakav je danas Šerkauji, imenima na glasu na svetskoj sceni. Sada nam je došao sa svojom 17. predstavom – „Sutra”, i sa 17 budističkih monaha u njoj. A sve to u visokoj pozorišnoj produkciji londonskog Sadler’s Wells teatra.
Bez namere da od monaha pravi igračku trupu, koreograf se zaputio među te mlade ljude u kineskom manastiru Šaolin. Taj susret vrlo brzo prerasta u potragu za zajedničkim izvorištem kung-fua, u kome su monasi veoma vešti, i savremene igre sa ovih zapadnih meridijana. Ovaj sudar telesnih misli, sudar energija dvaju univerzuma uspešan je sve dok prikazivanje bravuroza čudesne borilačke veštine ne postaje samo sebi cilj. Sve dok je misao koreografa u prvom planu – komad ima svoju nit (na sanskritu – sutra). Međutim, u trenucima kada se prevashodno demonstrira veština kung-fua, tada kao da se ruši onaj poetični tok odlične ideje o usamljenosti, drugačijem, integraciji... Bolje ćemo pamtiti scene disciplinovane grupe monaha usred kojih stoji koreograf lično, delikatni, inteligentni, sofisticirani interpretator, u čijoj umivenoj i estetičnoj igri nema suvišnog gesta. Sedamnaest drvenih kutija visine igrača, od kojih je jedna njegova, i posebna, elementi su scene sa kojima monasi manipulišu. Njihovim pomeranjem i različitim formama scena dobija još toliko igrača, te se tako zajedno lako putuje kroz dramaturški tok ove predstave. U dekoru sivom i belom nema ničeg tradicionalnog kineskog. Naprotiv, podseća na paletu modernog evropskog minimalizma, čime se, kao i savršenim dizajnom svetla, predstavlja Antoni Gormli, istaknuti britanski vajar, kome je poverena vizuelna kreacija. Ovaj izbor verovatno nije slučajan: Gormli ima malo veća iskustva u budizmu, stečena trogodišnjim boravkom u Indiji i Šri Lanki. On je veoma zaslužan za osobenu arhitekturu ove predstave.
U ovom koreografskom komadu smenjuju se dinamika i mir, čiju tišinu prekidaju udari kutija o tlo. Kao rez u rečenici, kao obrtaj, kao stres... Jedna od najupečatljivijih slika svakako je ona kada je Šerkauji sa svojim malim jedanaestogodišnjim partnerom, u duetu u kutiji, „održao” kratki čas iz poetičnosti plesa.
Muzičari na sceni – samo njih četvoro, koji zvuče kao veći orkestar dok izvode delo poljskog kompozitora Šimona Bžuske – brižno prate pokrete igrača nenaviknutih na muzički okvir. Zanimljivo izgledaju po pet kung-fu pokreta u jednom taktu, ili deset u dva.
Jedinstvo tela i duha, ali i harmonija sa svetom našeg okruženja, težište je ove predstave. „Sutra” povremeno gubi dah, i ritam, ali nas mnogo češće uzbudi, iznenadi, uznese... Po već uhodanim estetskim zakonima sjajne bitefovske galaksije.
Marija Janković
[objavljeno: 17/09/2009]
.jpg)
