Izvor: Blic, 25.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad dinosaur zaigra
Kad dinosaur zaigra
Cilj moga puta u Rijeku nije bila premijera Šeferovog 'Amadeusa' (1980) već razgovor o ulozi nacionalnih teatara u XXI veku. Kako me ta tema, ne znam iz kakvih razloga, zanima, rado sam se odazvao pozivu Mani Gotovac, neprevaziđene ravnateljice jednog takvog teatra u Istri.
Dvodnevni razgovor domaćih Hrvata, i gostiju iz Slovenije i Austrije, i mene, jednog iz Srbije, prošao je korisno, onako kako sam očekivao, a premijera kako nisam očekivao.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Nisam mogao da zamislim kako će moj omiljeni vanserijski reditelj iz Slovenije Tomi Janežič prići jednoj dobro skrojenoj drami savremenog britanskog pisca Pitera Šefera (80), odličnog krojača svake teme koju izabere, pa i ove o Volfgangu Amadeusu Mocartu. Ono što je neko neobavešten kod nas nazvao 'guševinom', Janežič osvežava svojom ozbiljnom primenom recikliranog sistema Stanislavskog teorijom njegovog učenika Mihaila Čehova, a bratanca slavnijeg strica. Beograd je video dva Janežičeva prevratnička Čehova iz Slovenije i u A212 inovativnog Šekspirovog 'Lira', gde je svog trećeg Lira, kao poslednju ulogu, odigrao Ljuba Tadić, velik i po tome što je doslovno do smrti bio spreman na sveže pozorišne izazove.
Taj Janežič je svojim metodom, usred zgrade sagrađene 1885, po planovima slavnim pozorišnih KundK-graditelja Helmera i Felnera razbio poznate klišetirane intonacije dijalogiziranja, debulvarizovao je dobroskrojenost Šeferovog dramskog diksursa, produbio problematiku sukoba genijalnosti i mediokritetstva, time što je programatski desentimentalizovao slučaj Mocart, a što je najvažnije, pokazao je da se po strukturi dinosaurski fosil teatra sa tri-četiri ansambla pod istim krovom, zaostao svima nama iz KuK vremena, može upotrebiti kao prednost. Celokupni ansambl Ivana plemenitog Zajca i orkestar, i balet, i operski, i dramski ansambl pokazali su šta se može spektakularno uraditi kad, po ideji Mani Gotovac, zajedno zaigraju. Tad i dinosauri ožive i postaju savremena fauna.
Što je i trebalo dokazati.
Žensko čudo
Pre nekoliko dana je u Rimskoj dvorani Biblioteke grada održana promocija izvanredne knjige 'Život i misao Ksenije Atanasijević', autorke Ljiljane Vuletić. U vremenu opšte krize vrednosti, u poplavi različitih naslova koji nude ideje za samopomoć i u sve očitijem trendu da nas se drugi ljudi ne tiču, napor Ljiljane Vuletić da domaćoj javnosti predstavi delo i tragičan život prve žene doktorke filozofije u Srbiji, prve žene docentkinje Beogradskog Univerziteta sa kojeg je intrigama moćnika i oterana, deluje koliko ohrabrujuće, toliko i otrežnjujuće za domaću sredinu, nesklonu suočavanju sa svojom mizoginijom.
I sama filozof po obrazovanju, Ljiljana Vuletić, koja od 1999. godine vodi projekt podrške ženama da ostvare svoje ljudsko pravo na život bez nasilja, prezentujući obimnu građu iz zaostavštine Ksenije Atanasijević, kao i brojne polemičke članke u tadašnjim medijima kojima je Ksenija pokušavala da odbrani svoj profesionalni i lični integritet, i kao feministkinja i kao antifašistkinja, autorka je mapirala duhovnu klimu konzervativne, patrijarhalne i mizogine sredine.
Implicite stavljajući akcenat na javni angažman Ksenije Atanasijević, njenu potrebu da prevaziđe okvire privatusa u koji je tradicionalno smeštana žena kao supruga, majka i domaćica, Liljana Vuletić je u svojoj knjizi detektovala jedan od najvažnijih fenomena simboličke i stvarne diskreditacije žene i to posebno one koja umuje, ne udaje se i izaziva zgažanje ondašnjeg Beograda odlukom da zajedno sa prijateljicom iznajmi stan.
Poseban fenomen, svakako, sadržan je u činjenici da je umesto bilo koje kulturne ili obrazovne institucije u zemlji, monografija o životu i delu Ksenije Atanasijević, nastala kao plod privatne inicijative autorke i finansijske podrške koju joj je pružila njena porodica.
Simbolički gledano, društvena izolacija koja je Kseniju Atanasijević decenijama okruživala, predstavlja prefinjeni vid nasilja. Isto kao i ćutnja koju je konačno prekinula Ljiljana Vuletić.
