Izvor: Blic, 15.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Joyz
Joyz
'‘Rare’ se neće zaustaviti', piše na sajtu jedne od ne mnogo beogradskih grupa koje su svesno odabrale postojanje i kreativno delovanje na granici virtuelnog i realnog sveta. Takav izbor je neka vrsta neminovnosti na savremenoj srpskoj sceni, čija realnost ukida svaku ideju trajanja - osim u smislu samožrtvovanja - ali se zato utočište može potražiti u zamišljenoj realnosti koju uglavnom delite sa dobrim, zanimljivim i pažnje vrednim ljudima. Ti ljudi su publika >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'Rare' i sličnih bendova, mada mnogo sličnih nema. Koncept totalnog krosovera u kome nema mesta predrasudama u vezi sa bilo kojim muzičkim žanrom, a jedina neprelazna granica je banalnost, prisutan je i na svetskoj sceni srazmerno retko, jer je previše zahtevan i za izvođača i za publiku. Njegovo megauspešno transponovanje u pop egzibicije kakvu su svojevremeno izveli, recimo, 'Red Hot Chili Peppers', a danas slično pokušavaju, recimo, 'The Mars Volta'. Na domaćoj sceni situacija je, logično, još ređa, ali slobodno ukrštanje najrazličitijih obrazaca kakvim se bave 'Rare' pokazalo se kao adekvatan izbor i na novom albumu 'Joyz'. Kombinujući srpski i engleski (pri čemu numere na srpskom temeljnije i ubedljivije komuniciraju: krici opravdanog besa uvek bolje zvuče na maternjem jeziku), u neuobičajenoj formaciji sa klarinetom, snažnom ekspresivnošću koja nimalo ne ne štedi ni bend ni njegovu publiku i sa očiglednom namerom da ne posustane bez obzira na okolnosti, 'Rare' značajno ohrabruje sve koji bi mogli imati nedoumice u vezi sa bavljenjem visokonaponskom progresivnom muzikom u Srbiji.
Kao ruka u rukavici
Savremena iterpretacija najkrvavije Šekspirove tragedije, koju je u Narodnom pozorištu u Beogradu izveo ansambl 'Dramatena', izvrsno pristaje našem dobu. Slika tragičnog bilansa haotične vladavine sumanutog bračnog para, brojna ubistva, opšti strah i nesigurnost, našem vremenu pristaje kao ruka u rukavici. Šekspir je, naime, ponovo, kao što je to bio uvek, naš savremenik. I hroničar našeg doba kao što je bio nekog drugog.
U ovoj predstavi sve je na svom mestu do te mere da nije preterano kazati da je bila skoro savršena. Šekspirovu tragediju o najpoznatijem vladarskom paru reditelj je očistio od vampira i drugih onostranih bića i usmerio se na analizu zla u njegovom izvornom obliku, susretu moćnika sa sopstvenom nemoći i ceni koju ostali plaćaju zbog toga. Pri tom svi junaci predstavnici su muškog i, kako je ovde definisano, sveta ratnika koji iz drugog plana vodi i predvodi jedna žena. Ona, koja je shvatila da se muškarcima najlakše manipuliše kada im pruži iluziju da odluke donose svojevoljno. Taj tamni svet strasti, podređen neumoljivoj snazi tanatosa, reditelj izvodi na svetlo dana u uzdržanom skoro svedenom obliku. Najveću snagu predstava crpi iz finog prelivanja značenja u označeno, zločina u njegovu sliku, onoga u ovo, nas u njih...
Najrečitiji u nizu primera za to jeste oslikani prizor poprišta posle bitke na zavesi koja se otvarala posle svake promene. On nije samo sugerisao da je mir kratka pauza između dva rata, već je svojom kombinacijom boja, zvukova i slika publiku postavljao s druge strane pažnje - u samo središte zbivanja.
Dodamo li ovome superiornost ansambla 'Dramatena', naročito Lene Endre i Reinea Brinolfsona (u ulozi bračnog para) kao i divnog Borje Alsteda (sluga), jasno je da je gostujući 'Magbet' bio vrh tekuće sezone.
.jpg)
