Izvor: Politika, 13.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedna zgrada, tri korisnika
Jelena Stakić: UKS i dalje kao da ne prihvata realnost da su se vremena promenila, da su sva tri umetnička udruženja u Francuskoj 7 ravnopravni korisnici
Udruženje književnih prevodilaca Srbije treći je korisnik zgrade u Francuskoj 7 u Beogradu. Iako i ono ima svojih problema, medijsku pažnju privlači samo sukob dva književna društva: Udruženja književnika Srbije i Srpskog književnog društva. Udruženje književnih prevodilaca Srbije, koje je osnovano 1951. godine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << niko ne pominje.
– Prevodilačko udruženje je od samog početka bilo samostalno – ni deo, ni sekcija Udruženja književnika Srbije, iako je dugo bilo njegov obespravljeni podstanar: u početku je imalo samo stolicu za jednim od stolova, i poštansko sanduče. Ali i tako, aktivnosti UKPS su se granale a članstvo uvećavalo – podseća Jelena Stakić, predsednica Udruženja književnih prevodilaca Srbije.
Danas je u ovo udruženje učlanjeno oko 400 prevodilaca, od kojih 250 nosi veliki deo prevodne književne produkcije u Srbiji. Godine 1968. ustanovljena je godišnja nagrada za najbolji prevod „Miloš N. Đurić”, 1971. pokrenut je časopis „Mostovi”, od 1975. svake godine održavaju se međunarodni prevodilački susreti. Udruženje književnih prevodilaca Srbije izborilo se za poštovanje autorskog prava prevodilaca i za status samostalnog umetnika za one svoje članove koji zadovoljavaju postavljene visoke kriterijume.
Zgrada u Francuskoj 7 spomenik je pod zaštitom države. U vreme osnivanja prevodilačkog udruženja, kaže Jelena Stakić, korisnici Francuske 7 bili su Udruženje književnika Srbije, Savez književnika Jugoslavijei „Klub književnika”. Istorija je išla svojim tokom, Savez književnika Jugoslavije je nestao, a Udruženje književnih prevodilaca se razvijalo. No, za svaki ulazak u zgradu, za svaku akciju, Uprava UKPS morala je da traži ključ od stanodavca, tj. pisaca, i ovi su dugo bili solidarni. Godine 1998. prevodioci su već uveliko imali potrebe za sopstvenim prostorom, i zatražili ga. Tadašnja Uprava UKS, međutim, nije htela da ustupi prevodiocima ništa, nego je predložila da UKPS postane deo ili sekcija UKS.
Prevodilačko udruženje nije pristalo na samoukidanje i pripajanje Udruženju književnika. Stoga se njegova tadašnja Uprava (pod predsedništvom Olge Kostrešević) obratila Sekretarijatu za kulturu grada Beograda kao organizaciji koja raspolaže zgradom. Tadašnji sekretari za kulturu: Gorica Mojović, Ljiljana Blagojević i Tanja Petrovićimale su razumevanja za književne prevodioce, kao i za novoosnovano Srpsko književno društvo, i tako su ta dva udruženja 2001. postala ravnopravni korisnici zgrade u Francuskoj 7 (prevodioci su dobili oko 70 kvadrata na spratu, UKS blizusto, takođe na spratu, SKD stotinak u prizemlju, a potkrovlje je podeljeno na tri jednaka dela).
– No, preraspodela prostora nije išla lako: Udruženje književnika je i nas, prevodioce, i Srpsko književno društvo tužilo zbog toga što koristimo dodeljene nam prostorije. Sudili smo se šest godina, plaćali advokate i sudske troškove i na kraju dobili spor. Nije nam bilo drago što se sudimo, a ni SKD se nije iz obesti uselio u svoj deo uz asistenciju policije: raniji isključivi korisnik zgrade nije pristajao da ga pusti unutra, odnosno, sprečavao je da se sprovede pravosnažna sudska odluka, zbog koje spor između ta dva književnička udruženja traje do danas – naglašava Jelena Stakić.
Po dodeljivanju prostorija, UKPS i SKD su odmah sklopili odgovarajuće ugovore sa gradom Beogradom, ali treći korisnik, UKS, to je učinio tek sedam godina kasnije, u avgustu 2008. Ali, UKS i dalje kao da ne prihvata realnost da su se vremena promenila, da su sva tri umetnička udruženja u Francuskoj 7 ravnopravni korisnici.
Kad su u zgradi i oko nje otpočeli radovi zbog renoviranja „Kluba književnika”, koji je dobio novog vlasnika i novi status, dva udruženja – SKD i UKPS – bila su zatečena: njih niko ni za šta nije pitao, niko ih ni o čemu nije obavestio, a nije ni davaoca zgrade na korišćenje, to jest Sekretarijat za kulturu grada. Nikakvo čudo što su se svi zabrinuli kakvo će biti novo okruženje, i kako će se dalje raditi u njemu. UKS se i tom prilikom poneo kao jedini korisnik zgrade, i ako se novi zakupac Kluba uopšte dogovarao s nekim od „ukućana”, dogovarao se s njima.
„Klub književnika” je redovno plaćao zakupninu Udruženju književnika Srbije. Praksa se nastavila i kad je to Udruženje prestalo da bude jedini korisnik zgrade. Druga dva udruženja ne dobijaju ništa, iako bi trebalo da se, pošto su i ona punopravni korisnici zgrade, sredstva od zakupnine restorana dele na tri dela. UKS ističe kako svima plaća struju i telefon, osiguranje, održavanje zajedničkih prostorija, „i još koješta”. Ali, ne kaže da to čini od novca koji ne pripada samo njemu.
Pitamo predsednicu Udruženja književnih prevodilaca Srbije da li je moguće rešiti problem na zadovoljstvo sve tri strane.
– Prvo, prostor kojim raspolažemo, i onaj koji koristimo pojedinačno, i onaj zajednički, lep je i dovoljan za sve. No zgrada je stara, treba je ne samo održavati nego i osavremeniti: uvesti grejanje, promeniti stolariju, renovirati zajednički prostor – salu u prizemlju i salon na spratu, takođe zajednički tavan rekonstruisati a potom se dogovoriti o njegovom korišćenju. Drugo, ne bi bilo sukoba, bar ne velikih, javnih. Udruženja u Francuskoj 7 bi se međusobno uvažavala i sarađivala. Svi smo poslenici reči, i imamo mnogo zajedničkog. Političke i ideološke razmirice rešavali bismo na nekom drugom mestu, a novčane kolegijalno i argumentovano. I trudili se da knjizi u našem društvu bude bolje – ističe Jelena Stakić.
Zoran Radisavljević
[objavljeno: 14/04/2009]
