Izvor: Politika, 05.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedna nesuđena ljubav
Istoričar književnosti Golub Dobrašinović traži izdavača za pisma Flora Ivanoviča Ognjeva upućena Mini Karadžić
Pre ravno dva veka udvarao se jedan Flor Ivanovič Ognjev našoj Mini Karadžić, ćerki Vuka Stefanovića Karadžića. Strasno i nadahnuto, pisao joj je mladi Flor pisma, nadajući se da ona deli ista osećanja. A topla i iskrena Florova pisma posle dva veka sakupio je i proučio istoričar književnosti Golub Dobrašinović koji za ovu „malu ekskluzivu” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sada pokušava da pronađe izdavača. Sa željom da mu pomognemo da objavi Florova pisma Mini (Minina, nažalost, nemamo, ostala su kod Flora), razgovaramo o pismima koja su godinama čuvana u arhivu SANU, i kroz priču upoznajemo nesuđenog srpskog zeta.
– Sredinom četrdesetih godina 19. veka Flor Ivanovič Ognjev bio je jedan od mnogobrojnih posetilaca doma Vuka Karadžića. Nakon studija medicine mladi lekar kreće na usavršavanje u Pariz, i na proputovanju kroz Beč, upoznaje Vilhelminu, za kojom su mnogi tada ludovali. Mlada Mina kretala se u visokom, učenom društvu, imala uticajne kontakte, i udvarače, i nije propuštala slovenske balove na kojima je privlačila pažnju. Mlada i perspektivna kakva je bila, u dobu kada je mogla i htela da uči, sa Florom se mogla zbližiti u zajedničkim sadržajnim razgovorima. A lepa Vukova kći jamačno je godila gostu iz Rusije svojim raznolikim ambicijama: pesničkim talentom, klavirskim umećem, neumornom slikarskom paletom i znanjem nekolikih jezika. Pa će joj tako zaljubljeni i nestrpljivi Flor iz pariske prestonice otpisivati česta i topla pisma, njih četrdesetak na broju – priča Golub Dobrašinović.
Oslovljavaće je Flor superlativima, nazivati u pismima „golubuška”, „dušenjka”, „obožavana boginja”, ljubiti trilionima podignutim na deseti stepen. Jer, čovek je odlučan, zaljubljen, spreman da voli, trpi i prašta, a draga ga u pismima podučava strpljenju"
Međutim, pre iskreno nego taktički, Mina Karadžić zadržava prijateljstvo na distanci. Niti pristaje niti ga odbija. Usamljeno dalek, Flor pati. Svestan da „u ljubavi vlada onaj koji manje voli”, želi da dragu bar obraduje poklonima. Naručuje joj sat iz Švajcarske, traži meru ruke i noge za rukavice i cipele, kupuje razne parfeme, pomade i sapune, želi da je pretplati na „Parisku modu” i „Muzičke novine”, obećava italijanske klasike, pita da li je bez njega naučila da igra šah"
– No, sem patetičnih izliva Florovih emocija, pisma su značajna jer iz njih dobijamo jednu, donekle izmenjenu, sliku i o Vukovom karakteru. Upoznajemo Karadžića praktičara koji u prvi plan stavlja interes svog deteta i gleda kako što bolje da udomi ćerku. Naše gore patrijarhalac, Vuk je voleo sinove ali je na Minu bio posebno bolećiv, što i ne čudi posle 11 dečjih grobova u porodici. Mina mu je pomagala u radu, obavljala razne poslove, pratila ga na put. Jednom prilikom je čak rekao: „Čini mi se da će mi od sve moje dece, ostati samo moja dela"”, kaže Golub Dobrašinović.
Uvek u besparici i nedaćama, Minini roditelji ovako rasuđuju: spahijski sin, s lekarskom diplomom, obrazovan i nežan bio bi povoljna prilika za njihovu mezimicu. Prepiska očeva, nesuđenih prijatelja, međutim, baca senku na odnos dvoje mladih. Kako je izgleda Flor više obećavao nego što je imao (uoči venčanja priznao je da nema nikakvog vlastitog imanja), iskrsle su zlokobne sumnje.
– Kao otac Vuk je, s puno brige i prava, hteo da utanači i utvrdi pristojne uslove za ćerkin život u Rusiji. U roditeljskom domu, objašnjavao je Vuk u pismu nesuđenom prijatelju, Mina je živela skromno i zadovoljno. A u Rusiji, po udaji, htela bi udoban i gospodski život („stan ne mora u najboljem, ali da ne bude ni u najgorem delu grada”), kočije i kuvara, dva učitelja i mogućnost za kupovnu potrebnih knjiga. Florov otac, međutim, nikako da pošalje novac za svadbu, a Florov brat od Vuka traži pare na zajam. Kakve su to spahije koje nemaju za toliko novca, sumnjao je Vuk dok su se mnogi u to vreme, pa i Branko Radičević, veoma interesovali za njegovu mezimicu–kaže Golub Dobrašinović.
I, kako-tako, došlo je i do dugo očekivane veridbe ali zaruke, nažalost, kratko traju. Mina dugo potom ostaje sama, a Floru se, bar kada je o finansijama reč, posrećilo. Zaposlio se kao moskovski lekar, dobio stan u Moskvi (sa 11 soba i baštom!), oženio se i povukao. Rečju, izgoreo u neostvarenoj ljubavi i prepustio se kolotečini života"
Da se oženio Minom, razmišlja Dobrašinović, Minina sudbina verovatno bi bilo vedrija nego što je zaista bila. Mina se kasnije udala za Aleksu Vukomanovića, profesora Liceja, sa kojim je bila godinu dana u braku. Sa njim je imala sina Janka, nesrećno stradalog u „američkom ruletu” kada mu je bilo 20 godina. Nekad svetska žena, iz mnogočlane porodice, ostala je sama, i ni sa kim se nije družila. Umrla je u Beču, mošti su joj prebačene na Topčidersko groblje a kasnije preseljene u savinačku crkvu, zadužbinu Obrenovića.
Flor je umro tri godine pre nje.
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 06/02/2008]
