Izvor: Politika, 15.Okt.2014, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izraelske filmske freske
Na planu produkcije, režije, a naročito scenarija, najnoviji dugometražni igrani filmovi viđeni na festivalu na zavidnom su nivou
Haifa – Izraelski film je u Kanu, Berlinu, Veneciji. Gotovo da nema filmskog festivala na svetu na kojem se ne prikazuje bar jedan film iz ove zemlje, ali biti u prilici i pogledati najnoviju produkciju: i igrane, dokumentarne, animirane i kratke filmove, i to ne bilo gde već u jednom od bisera Mediterana, gradu Haifi, privilegija je svoje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vrste.
Jubilarni 30. Haifa filmski festival, inače manifestacija međunarodnog karaktera sa specijalnim fokusom na filmove zemalja Evrope i Mediterana, u svojim programskim celinama otvorila je ogroman prostor za domaći, izraelski film.
Njegove vrednosti, paralelno sa međunarodnim takmičarskim programom u kojem su i filmovi: „Levijatan” Aleksandra Zvjaginceva, „Sastanci na slepo” Levana Kogvašvilija, „Ida” Pavela Pavlikovskog, „Zimski san” Nurija Bilgea Čejlana, razmatra i glavni žiri i žiri kritike Fedeora (u čijem radu učestvuje i potpisnica ovih redova). U obe kategorije dodeljuju se nagrada „Zlatno sidro”, ali i nagrade za najbolji scenario, režiju, kameru, glumce.
I na planu produkcije, režije, a naročito scenarija, najnoviji izraelski dugometražni igrani filmovi su na zavidnom nivou. Od devet dosad viđenih, čak pet bih ocenila visokim ocenama.
Film „Jabuke iz pustinje” Arika Lubeckog i Matija Hararija zbog dobro napisane i rediteljski vešto realizovane savremene priče o ćerki jedinici ortodoksne jevrejske porodice koja nezadovoljna realnošću u kojoj živi sebe sve više otvara ka sekularnom svetu da bi na kraju završila srećna i zaljubljena u pustinjskom kibucu.
Ovo je samo jedan od filmova koji se duboko dotiču izraelske realnosti i koji otvaraju mnoge aktuelne teme. Jedna od njih svakako je pitanje pripadnosti, imigracije, asimilacije, prava na novi dom i porodicu, o čemu govori i debitantski film „Radna snaga” Noama Kaplana, svojevrsna filmska freska savremenog izraelskog društva.
Kroz međusobno ukrštene portrete jednog odlikovanog policajca koji jedva zarađuje za život, afričkog imigranta koji čisti kuće, filipinskog mladića koji sanja da ga prime u izraelsku vojsku i starog taksiste čija su deca emigrirala u Kanadu u potrazi za boljim hlebom, Kaplan sugeriše da stranci nisu jedini koji ne vide budućnost života u Izraelu.
Kao jedna od tema nametnulo se i maloletničko nasilje kao posledica nasilja u porodici. To je u osnovi priče, takođe debitantskog, filma „Dolina” rediteljke Sofi Artus, koja svet adolescenata slika kao veoma surov.
U ovom filmu o prijateljstvu, ljubavi i mržnji, mladi filmski junaci balansiraju između želje da umru ili da nekog ubiju i volje za životom. Na koju će stranu taj delikatni jezičak na vagi prevagnuti odrediće njihovu sudbinu.
Sudbina je unapred određena junaku filma „Nevidljivi” Mušona Salmona, mladom Raedu, pripadniku beduinskog plemena u izraelskoj pustinji Negev.
Tek što je završio vojni rok u izraelskoj vojsci, suočava se sa svim životnim problemima koje njegovo poreklo, pripadništvo i njegov status u društvu donosi. Njegovo jedino porodično blago – stado ovaca, planirano je za prodaju.
Njegova simpatija prema nestašnoj izraelskoj devojci u startu je ugušena, jer je neželjena u porodici koja mu je već ugovorila mladu. Beduinska naseobina stalno je na meti komunalaca koji ruše sve nove čatrlje koje sagrade...
Jednom rečju, u Raedovom životu i realnosti nema mesta za snove. Čak ni one o otvaranju restorana nacionalne kuhinje pod beduinskim šatorom.
Među bolje filmove svakako spadaju i „Oproštajna zabava” Tala Granita i Šarona Majmona – crnohumorna priča o staračkom domu čiji su stanovnici izgradili mašinu za eutanaziju kako bi pomogli dostojanstvenu smrt bolesnog prijatelja, ali i „Pored nje” Asafa Kormana – intenzivna priča o simbiotskom odnosu dve sestre (jedna je mentalno zaostala), u kojem se stalno prelaze granice između ljubavi i žrtvovanja, negovanja i mučenja. Oba ova filma su i glumački izuzetno snažno podržana.
Filmovi „Praht in” Tamar Jarom, adaptacija romana „Iz noći u noć” Aharona Apelfelda o grupi preživelih iz holokausta koji šezdesetih godina prošlog veka životare u omalenom hotelu, „Tuvijanski” Rikija Šelaha, zasnovan na istinitoj priči o kapetanu Meiru Tuvijanskom, koji je šest nedelja po osnivanju države Izrael (1948) iznenadno i bez valjanih dokaza za svega tri i po sata optužen za izdaju i pogubljen, i biografski film „Jona” Nira Bergmana, koji prati dramatični život legendarne izraelske pesnikinje Jone Valah, obradovali bi i gledaoce nekih od naših televizijskih kanala.
Dubravka Lakić
objavljeno: 15/10/2014
.jpg)
