Izvor: Blic, 23.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izraelska razglednica
Izraelska razglednica
Da li može da zamislite da neko može da vidi 129 predstava za četiri dana i ostane priseban? Iako malo ošamućen, na Međunarodnom izlaganju plesnog teatra Izraela odgledao sam većinu predstava. Nisu sve predstave bile ni celovečernje ni sve besprekorne, ali je nesumnjivo da je izraelski plesni teatar jedan od vodećih u svetu. Imati Berševa plesni ansambl je nešto što retko koja zemlja te veličine ima. Na ovogodišnjoj smotri videli smo njihove dve >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << predstave - predstavu 'Tri' velikog koreografa Ohada Naharina (koja otvara septembra 41. Bitef), a dva dana ranije predstavu 'Bertolina' Šaron Ejal.
Značajno je da sa izvesnim ansamblom, Šaron Ejal ne ponavlja Nahartinov idiom, jednostavne plesne ikonografije, originalne u svojoj jednostavnosti i neponovljivosti. Ona je spektakularnija, ne lišava se efektnog koreografskog jezika, ali, kao i Naharin, koristi uvek novu plesnu gramatiku nepoznatu u drugih koreografa.
Kad gledalac vidi toliko dobrih plesnih predstava, postavlja sebi i svojim kolegama možda apsurdno pitanje - kako je to mogućno da je izraelski ples toliko odskočio od svetskog proseka i kvalitetom i kvantitetom. Svi igraju, žele da igraju i da se igrom izraze.
Mi, gosti, (a bilo nas je preko sto) razmenjivali smo pretpostavke na tu temu. Neki smatraju da je razlog što su se izraelski koreografi najviše naslanjali na modernu tradiciju SAD. Drugi opet misle da je ples apstraktna umetnost koja odgovara načinu mišljenja Jevreja u mnogim oblastima odvajkada. Oni koji su pragmatični smatraju da izraelska država bogato pomaže ples i time omogućuje da se talenti izraze. I ovaj šoukejs je za njih dokaz koliko država misli na razvoj svojih umetnika.
Ali umetnost je ipak velika tajna i možda uopšte nije važno šta je razlog da je izraelski ples ovog trenutka tako autentičan i pravi. Tu su. Desila se njihova umetnost. Prosto uživajmo u njoj.
Držte lopova!
Predizborne kampanje u Srbiji predstavljaju specifičan komunikativni fenomen zemlje u tranziciji i po ko zna koji put u poslednjih nekoliko godina pokazuju da nas postojeće političke stranke tretiraju kao ponavljače kojima je potrebna dopunska i očigledna nastava.
Sudeći prema nastupima brojnih pretendenata na naše glasove, bez kojih ne mogu da uđu u skupštinske klupe i sebi obezbede mesečna primanja od kojih bi se sasvim lagodno moglo živeti i u nekoj mnogo bogatijoj zemlji Evrope, može se zaključiti da poruke kojima nas obasipaju uopšte ne služe našoj informisanosti i upoznavanju sa njihovim 'transparentnim' namerama usmerenim ka 'majke mi' uveravanjima da će nam sa njima biti bolje nego sa omraženim protivnicima, već nečem sasvim drugom.
Poruke koje su u opticaju, osim jasnih demagoških namera, usmerenih na to da 'drže vodu dok majstori odu', to jest samo do izbora, predstavljaju zapravo način da se jedni sa drugima prepucavaju, iznoseći pretnje, uvrede i nimalo lake optužbe. Otuda se kao preovlađujući kod mnogih kampanja pojavljuje, manje ili više prikriveni, slogan 'držite lopova!'. Time se ne samo ukazuje na 'prljavštinu' protivnika, već se istovremeno sopstvena partija abolira od svake sumnje i potencijalnih kriminalnih kvalifikativa.
To što je nedavno otvoreno pitanje o (ne)uspešnosti rada Saveta za borbu protiv korupcije, u najdirektnijem smislu potvrđuje ovu tezu. Najava nove i 'nezavisne' agencije koja će zadati 'konačan' udarac korupciji u Srbiji, osim što je deo predizbornih kampanja, implicite optužuje postojeći Savet za nesavesno poslovanje, loše rezultate i tolerantnost prema domaćim tajkunima.
Da je korupcija u Srbiji, na žalost, još uvek generalni model poslovanja, nije tajna. Ali to što se sada zamenjuju teze, pa se sva odgovornost za takvo stanje navaljuje Savetu na vrat, deluje ne samo perfidno, nego i smešno. Jer, savetu se možda i može prigovoriti nedovoljna efikasnost. U takve teze bismo pre poverovali da nisu instrument prljavih kampanja i pomenute 'držte lopova' strategije.
|
