Izvor: Danas, 05.Nov.2015, 01:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Između nevinosti i zla

Gotfid Helnvajn, kontroverzni i jedan od najposećenijih živih umetnika danas, čija će izložba "Između nevinosti i zla" biti otvorena u petak uveče u Salonu muzeja savremene umetnosti i Legatu Čolaković, spada u red autora koji privlače pažnju i svojim nesvakidašnjim delom i pojavom. U Gardijanu su u šali njegovu mnogočlanu porodicu nazvali Adams family, jer osim što žive u zamku i imaju spooky autfit, svima je umetnost porodični biznis. Uz to, Helnvajnovi se druže ili sarađuju >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << sa isto tako kreativnim frikovima poput Merlina Mensona, Šona Pena, Hodorvskog, članovima grupe Ramštajn i mnogim drugim. Sam Helnvajn, pre nego što se opredelio za slikarstvo, želeo je da bude jedan od članova Rolingstonsa, ali iako mu to nije pošlo za rukom, u svojstvu umetnika je napravio neke od najboljih fotografskih portreta članova ovog benda a i za njegovo stvaralaštvo bi se moglo reći da ima nerv rokenrola.

Gigantske fotorealistične slike s ranjenom, povređenom ili umirućom decom namah onespokojavaju posmatrača, tim pre što Helnvajn bira lica one neprikosnovenog izraza nevinosti i lepote. Utoliko njihova ugroženost, patnja i bol imaju naročit uznemirujući efekat na posmatrača koga dovode u situaciju da se panično zapita zbog čega neko za svoje slike bira tako bizaran sadržaj?

Helnvajn tvrdi da njegova umetnost i nije odgovor već pitanje, a ono se prirodno pojavilo u njegovom detinjstvu u posleratnoj Austriji kada je osetio breme ćutanja o počinjenim zločinima nacista u kojima je učestvovala i njegova zemlja. Od tada pa nadalje tema nasilja postala mu je opsesija. Ono, kako je primetio, predstavlja istoriju čovečanstva ali i temu o kojoj se nerado govori i koju svako društvo pokušava da potisne. Time što na svojim slikama osvetljava strahote rata i nasilja uopšte na najranjivijoj populaciji kao što su deca, Helnvajn svojom umetnošću jasno upućuje kritiku društvu.

Zbog toga je zapravo i postao umetnik, kako je ispričao u intervjuu za Danas pre dve godine kada se ugovarala njegova izložba u Beogradu.

- Rođen sam u Beču, odmah nakon Drugog svetskog rata kada je ovaj grad bio veoma mračno i depresivno mesto. Mogli ste osetiti senku Trećeg rajha. Moji roditelji su pripadali toj generaciji. Osećao sam se kao u paklu. Kada sam čuo o Holokaustu, to je bilo nešto što je promenilo moj život. Hteo sam da saznam više, ali o tome niko nije govorio. Kasnije na suđenjima ratnim zločincima bilo je iznenađenja jer mnogi od njih koji su sopstvenim rukama ubili na hiljade ljudi nisu bili osuđeni. U celom sistemu - vladi, crkvi, i dalje bili nacisti. Počeo sam da istražujem istoriju nasilja koja nije ništa drugo do konstantno ubijanje, mučenje i nanošenje bola bespomoćnima. Pokušavao sam da pronađem odgovor na pitanje zašto. Saznao sam o ratu u Vijetnamu, naišao na forenzičke slike dece koja su mučena danas, u Nemačkoj, i to najčešće od svojih najbližih rođaka. Ni o tome se nije govorilo. Bio sam iskreno šokiran i zbog toga sam odlučio da postanem umetnik. To je bio razlog. Nisam imao s kim da razgovaram o tome i nisam umeo to drugačije da artikulišem osim da naslikam.

Za Helnvajna samo detinjstvo predstavlja jedinstven period u životu i opčinjen je dečjom bezgraničnom maštom.

- Deca su neverovatno kreativna i zato nije čudno što je Pikaso primetio da je svako dete umetnik - istakao je sagovornik Danasa.

Upitan kako bira modele dece za svoje radove i da li je neko ostavilo poseban utisak na njega Helnvajn je kazao:

- Uvek biram specifičan tip deteta. To su deca koja izgledaju nevino, čisto i mnogo su više u nekom svom duhovnom svetu. Dok su bila mala, koristio sam svoju decu kao modele, kasnije i svoje unuke, ali sam naišao tek na nekoliko dece sa zaista neverovatnom aurom. Izgledala su kao iz bajke ili kao sveci. Prvo dete koje sam pronašao je bila šestogodišnja Sandra. Njeni roditelji su bili očajni što je problematično dete, to jest, veoma destruktivna. Jednom je podmetnula požar u stanu i majka ju je za kaznu zaključala u spavaću sobu, ali je Sandra svu majčinu odeću isekla na komade. Odmah sam zapazio da je Sandra zapravo divna osoba, da ima svoj integritet i dostojanstvo. Upitao sam je da li je zainteresovana da učestvuje u umetničkom projektu. Rekla je - "Okej, ali šta ja dobijam za to?" Pitao sam je šta želi, a ona je odgovorila - "Bicikl." "Onda je sve rešeno", zaključio sam. Sandru sam fotografisao na pešačkom prelazu želeći da njenim prisustvom poremetim taj automatski tok prelaska ljudi preko ulice. Ponašala se krajnje profesionalno..."

Ne mali broj puta Helnvajnove izložbe su izazvale burne reakcije, ali on time izgleda zadovoljan, jer smatra da umetnost ima zadatak da podstakne emocije i komunicira s publikom.

- Na mojim prvim izložbama dešavali su se skandali, protesti, čak mi je jednom policija zaplenila radove. Nakon zatvaranja te izložbe došao je novinar iz konzervativnog časopisa Die Presse i pitao me je kakav sam ja to slikar, jesam li lud, zašto slikam ranjenu decu, ne može noću da spava, stalno mu te slike, kaže, prolaze kroz glavu i uznemiravaju ga. Pitao sam ga da li je bio u poslednjem ratu. Potvrdio je. Pitao sam ga da li je tamo video ljude kako umiru. Takođe je potvrdno odgovorio. A onda sam ga upitao da li je možda nekog i ubio. Rekao je možda. "Možeš li da spavaš", pitao sam ga - "Mogu", odgovorio je i dodao - "Bio je rat, a ja vojnik." Ispričao mi je i da nema problema s tim što se ponekad u novinama objavljuju fotografije na kojima su prikazana najokrutnija nasilja. Ni tada nema problema sa spavanjem. Sve to učinilo mi se zanimljivim - kako ljudi nemaju problema sa nečim što je realna smrt, a imaju sa tragovima pigmenta na papiru ili platnu. Zaključio sam da nisu problem moje slike, već slike koje ljudi imaju u glavi. Umetnost može da bude okidač za njih. I to u stvari objašnjava ono što ja pokušavam da radim - da kroz umetnost komuniciram sa ljudima. Ne verujem u intelektualnu umetnost gde su potrebni teoretičari koji će objasniti praznu sobu. Mislim da to nije svrha umetnosti, već da dodirne, pokrene i emocionalno protrese posmatrača. Zbog toga je umetničko delo završeno tek onda kada ga vidi publika - ispričao je Helnvajn pre dve godine za Danas.

Ovih dana, pažnju medija naročito je privukla Helnvajnova slika "Epifany" koja se nalazi na pozivu za beogradsku izložbu. Na njoj je prikazano pet SS vojnika kako sa znatiželjom posmatraju novorođenče u naručju blažene majke. Uvrnutost prizora podstaknuta je time što njegova ikonografija upućuje na čuvenu religioznu scenu Poklonjenja mudraca ili Bogojavljenje. Prema tom konceptu, SS-ovci bi mogli biti mudraci, lepa plavuša Marija a beba Adolf Hitler. Na pitanje koja je poruka ove slike i zašto je organizovana na ovaj način, Helnvajn odgovara:

- Ona je povratak u traumatičan period mog detinjstva u postnacističkom Beču i prva slika u kojoj sam direktno referisao na određenu temu. Primetio sam zapravo da u poslednjih 2000 godina umetnici koriste uzan set uglavnom religioznih scena koje iznova i iznova slikaju. Jedna od njih je, meni naročito zanimljiva, tema Bogojavljenja koja je kroz istoriju uvek bila odraz vremena i prostora u kome je nastala. Niko nije pokušavao da aktere u ovom prizoru predstavi onako kako su se oni oblačili u Izraelu već bi to bili ljudi renesanse ili baroka. Pitao sam se na koji način bi ova tema bila odraz sadašnjosti. Pošto su u mom detinjstvu SS vojnici intezivno figurirali, od njih nisam mogao da pobegnem ni u trenutku kada sam sredinom devedesetih radio ovu sliku. Ona je istovremeno deo sadašnjosti i istorije. Neka vrsta sećanja zbog čega je monohromatska i plava - objašnjava umetnik uoči otvaranja izložbe koja će svakako "prodrmati" i ovdašnju javnost.

 Lepa slika

- Manje volim da ljudima pričam a više da ih svojim slikama izazovem i pitam. "Epifany "je takva slika i naročito mi je bilo zanimljivo da vidim spektar reakcija koja je ona izazivala u različitim zemljama. One su varirale u zavisnosti od kulturološkog bekgraunda određene zemlje. Jedne reakcije su bile u Rusiji, druge u Izraelu dok je u Americi, gde ljudi ne mare posebno za istoriju, "Epifany" bila prosto - "lepa slika" - rekao je Helnvajn u razgovoru za Danas.

Realno

Film i fotografija su veoma uticali na likovnu umetnost i u njoj izazvali krizu jer se verovalo da samo oni imaju potencijal da objektivno reprodukuju realnost, podseća Helnvajn. "Njihova pojava je zbunila slikare koji su se pitali šta oni sad da rade. Ljudi su bili ubeđeni da se realno desilo jedino ono što prikazuju fotografija ili film iako su nove tehnologije pokazale da se ipak i u ovim medijima stvarnost da inscenirati. Volim da isti takav izazov postavim pred posmatrače mojih slika", kazao je Helnvajn za Danas.

 Lica

Pored slikarstva, performansa, instalacija Helnvajn se intezivno bavi fotografijom. Svojim objektivom je ovekovečio brojne poznate ličnosti iz sveta šou-biznisa, umetnosti, filma i muzike. U seriji "Lica": Muhameda Alija, Čarlsa Bukovskog, Vilijama Barouza, Arnolda Švarcenegera, Majkla Džeksona, Normana Mejlera, Arna Brekera, Leni Rifenštal i mnoge druge svetske poznate ličnosti.

Lični život

Helnvajn ima četvoro dece sa ženom Renatom: Sirila, Mercedes, Ali Elvisa i Volfganga Amadeusa i svi su umetnici. U Dablin se preselio 1997. i naredne godine kupio zamak Gertin de La Per u Kilšilanu, oblast Tiperari, gde sada živi sa porodicom. Godine 2004. primio je irsko državljanstvo a sledeće Merilin Menson i Dita fon Tiz venčali su se u njegovom zamku. Bio je to privatni svadbeni obred van okrilja bilo koje religije u kojem je činodejstvovao reditelj nadrealističkih filmova Alehandro Hodorovski dok je Helnvajn bio mladoženjin kum.

Nastavak na Danas...

B92: Izložba "Između nevinosti i zla" Gotfrida Helvajna