Izvor: Politika, 27.Jan.2010, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Između jave i sna
Ne snalazeći se u ovom, a ne pripadajući ni onom svetu, pesnici žive u svom međusvetu kao povlašćenoj, prazničnoj i preobražavajućoj realnosti
Bojan Jovanović, naš poznati etnolog i antropolog, autor studija: ,,Srpska knjiga mrtvih”, „Magija srpskih obreda”, „Tajna lapota”, „Duh paganskog nasleđa”, „Klopka za dušu”, „Karakter kao sudbina”, „Govor pećinskih senki”, „Bliskost dalekog”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Sudbina i magija”, „Prkos i inat”, objavio je, do sada, deset zbirki pesama: „Bacanje kamenčića”, „Kost između obala”, „Dušolovac”, „Propoved mrava”, „Peščana majka”, „Odlomci božanstva”, „Kuća iza oblaka”, „Nazivi dolazećeg”, „Senke u tami”. U biblioteci „4X” časopisa „Poezija”, objavljena je njegova nova pesnička knjiga „Govor prozorljivog”.
Bojan Jovanović (1950), završio je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radi kao naučni savetnik Balkanološkog instituta SANU. Pesme su mu prevođene na engleski, francuski, nemački, italijanski, mađarski... Zastupljen je u više antologija.
Već u uvodnoj pesmi vidi se da je pesnik nešto posebno („Došao sam izgleda na svet/ pre svog rođenja”). Pesnici žive u međusvetu gde vladaju drugi zakoni?
Ne snalazeći se u ovom, a ne pripadajući ni onom svetu, pesnici žive u svom međusvetu kao povlašćenoj, prazničnoj i preobražavajućoj realnosti između jave i sna. Bez obzira na to što svaki čovek ima doživljaj tog međusveta, retki su pojedinci koje to iskustvo kreativno pokrene da pesnički potvrde svoj identitet. Dok svi gledaju, a tek malobrojni nešto vide, samo pesnici obdareni da drugačije koriste oko i duh, mogu da sagledaju ono što ostali ne primećuju, steknu dublji uvid u stvarnost i iskažu viđeno u ravni njegovog poetskog smisla. Za pesnike je važilo da su profete, da imaju proročki dar, ali se njihova vidovitost, odnosno prozorljivost ogleda prvenstveno u umeću da posebnim pesničkim jezikom uspostave nove smisaone koordinate svog novostvorenog sveta.
Snovi su pesnicima veoma važni, oni su njihovi pokretači i putokazi?
Različit od budnosti, običnog spavanja i nesanice, san je posebno stanje svesti u kojem do izražaja dolaze ne samo potisnuti već i dubinski sadržaji nesvesnog, važni u svakom velikom kreativnom procesu. Snovi nas podstiču i pokazuju mogući put duha koji se za uzlet napaja i onim svakodnevnim, uobičajenim i trivijalnim životnim sadržajima.
Česti su gradski prizori. Kotrljanje kante niz ulicu postaje – kanta ta. Zahvaljujući igri rečima – tandrkanje se pretvara u muziku?
U međusvetu se preobražavaju zvuci i postaju pesma koja može dobiti i svoj muzički oblik. No, zvuk se ne mora preobraziti u ton jer je stvaralaštvo otvoreno i u smeru odustajanja od blagoumilne arije a zastoj pred fascinantnim odjekom može samo evocirati uzvišeno i sakralno izvorište muzičkog, pre nego dobije značenje sasvim drugačijeg znamenja.
Narod smo koji se lako odriče Boga, ništa nam nije sveto („Radnici uz viku i psovke učvršćuju veliki krst”). Kakav je Vaš odnos prema religiji?
Današnjeg čoveka, bez obzira na to kojoj naciji pripada, karakteriše površna pobožnost i slabovernost, a dublja religioznost odlikuje samo izuzetne pojedince. Sinkretičnost našeg pravoslavnog paganstva je plodno tle za verovanje u sumnju. Religija je veoma složen fenomen, a uzimam je kao predmet proučavanja i povod ličnom iskustvu. Budući da je svako od nas i homo religiosus, najdublja lična potreba je da duhovno oplemeljujemo taj arhetip, a ne da postanemo žrtve njegovih elementarnih magijsko-animističkih, sektaških ili supstitutskih vidova.
Više pesama je posvećeno smrti. Ima li života posle fizičkog nestanka?
Celokupno ljudsko duhovno iskustvo vezano za poimanje smrti možemo sagledati kao grandiozno zdanje stvoreno samo da bi, kako piše na epitafu jednog stećka, misleći da nakon života postoji nešto, lakše otišli u ništavilo. Krajnosti između nečeg i ničeg ukazuju nam se kao suprotne strane provalije nad kojom nam je dato da po razapetom užetu spletenom od naših verovanja, nadanja i ljubavi, odigramo svoj život. U tu igru ulažemo celokupno svoje umeće i najfinije unutrašnje treptaje stvarajući ono što nazivamo dušom kao duhovnom i ontološkom staništu svog postojanja. Telesni rastanak sa njom je zato lakši kada znamo i verujemo da smo u toj svojoj duši, a ne da je ona u nama. Ukoliko je lični i kolektivni negativitet najveći životni izazov, onda je i uspešno odigrana igra sa sopstvenom senkom ono što ostaje od našeg života i što se kao sublimna energija, oličena i u mesu, mermeru ili rečima prihvata, čuva i prenosi dalje.
Da li je moguće „savršeno uređenje sveta” ili je to utopija od koje je odustao i Tvorac?
Dovedemo li svet do savršenstva, onda bi prestao razlog za njegovim daljim postojanjem. Svet je nesavršen da bi, dograđujući ga, mogli na beskrajnom putu individuacije da usavršavamo sebe.
U jednoj drugoj pesmi kažete: „Prazno je postolje čekalo nove idole”. Kakve promene očekujete?
Promene koje bi u užem smislu značile viši stepen nacionalne samosvesti, a u širem značenju čovekov stvarni humani preobražaj meren etičkom odgovornošću za život drugog, od koga suštinski zavisi i čovekovo postojanje.
Pesma „Zavodnik” je, u neku ruku, triler, sa tragičnim završetkom?
Svako zavođenje je igra obmanjivanja i samoobmanjivanja. Fascinirani tom igrom pristajemo da budemo zavedeni i u dobrovoljnom ropstvu gajimo iluziju o svojoj slobodi. U želji da ostvarimo svoj svesni ili nesvesni interes, postajemo žrtve zavođenja i tek potom uviđamo da smo prevareni i nasamareni.
Šta je za Vas pisanje pesama, kolika je moć reči?
Prvenstveno jedan krajnje lični čin u kojem nastojim da sledim onu profetsku dimenziju poetskog koja aktuelizuje dublji duhovni smisao životnog postojanja. Mističko je središte tog postojanja, a moć i pesničke reči zavisna je od mogućnosti da se autentično iskaže realnost sopstvene ljudske nemoći sagledane u kontekstu onog najuzvišenijeg i nemerljivog što obavezuje na skromnost, umeren govor i blagovremeno ćutanje.
Zoran Radisavljević
----------------------------------------------------
Posledica nerealnih očekivanja
Od petooktobarskih promena se očekivalo više („Posle velike oskudice, nije došlo obećano obilje”). Nastavljaju se „gladne godine”?
Razočaranje je neminovna posledica svih nerealnih očekivanja i prevelikih nadanja. Ta nedavna očekivanja su, međutim, gotovo ništavna u odnosu na periode posle velikih svetskih ratova i naših ogromnih žrtava ugrađenih u promašene ideale jugoslovenstva i komunizma. Dok raščišćavamo ruševine tih utopističkih građevina i počinjući od temelja uz velika kolektivna odricanja da ponovo stvaramo svoju državu, irelevantno je za osiromašene i ponižene pod kojom vlašću doživljavaju svoje nevolje kada im se naličje odlazećih kezi u licu pridošlih.
[objavljeno: 28/01/2010]
