Izvor: Politika, 15.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izložba koja govori
Biblioteka grada Beograda obeležava 15 godina od smrti Borislava Pekića izložbom koja uključuje i fono zapise slavnog pisca
Ovogodišnja manifestacija "Dani Beograda" biće obogaćena vrlo značajnom izložbom. Povodom obeležavanja godišnjice smrti pisca Borislava Pekića Biblioteka grada Beograda će sutra u 19 časova u svojoj galeriji predstaviti multimedijalni projekat "Borislav Pekić – petnaest godina posle". Ovaj poduhvat svesrdno je podržala piščeva udovica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ljiljana Pekić, koja je priređivačima omogućila korišćenje izuzetno raznovrsne i razuđene ostavštine pisca.
Borislav Pekić je skromno, kao svi istinski velikani, govorio o svom stvaralaštvu. Imao je običaj da kaže: "Ja sam romansijer s povremenim srećnijim ili nesrećnijim izletima u film, teatar, esejistiku ili radio dramu."
Danas, 15 godina nakon njegove smrti, poznato je kakvo bogatstvo je ostavio pisac koji je sanjao da bude "istraživač nepoznatog i otkrivač tajni". Autorka projekta Olga Krasić-Marjanović naglašava za "Politiku" svoju nameru da napravi izložbu koja govori. Naime, izložba će biti propraćena i piščevim glasom sa audio i video zapisa, koji će emitovati njegove govore, radio i TV drame i filmove po njegovim romanima.
Zahvaljujući pomoći Ljiljane Pekić obuhvaćeni su najznačajniji momenti iz života i stvaralaštva Borislava Pekića. Na 33 panoa prikazane su slike iz detinjstva, mladosti, boravak u zatvoru, život u Londonu, najvažnije nagrade... Šta će još saznati posetioci izložbe, a čega će se podsetiti?
Manje je poznato da je Borislav Pekić na studijama eksperimentalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu bio opčinjen najpre primamljivim svetom filma. Tek posle nagrađenih filmskih sinopsisa za "Lovćen film" počinje da piše prozu pod različitim pseudonimima i trajno se opredeljuje za umetnost, literaturu i javni život.
Prvim romanom "Vreme čuda" (1965) bivši zatvorenik koga je Vrhovni sud Narodne Republike Srbije 1949. godine osudio na 15 godina zatvora sa "izvesnim gubitkom građanskih prava nakon izdržane kazne" stekao je visoko mesto u istoriji književnosti. Danas nezaobilazna, Pekićeva dela dobijala su i u ondašnjoj Jugoslaviji naše najznačajnije književne nagrade. Za roman "Hodočašće Arsenija Njegovana" dobija NIN-ovu nagradu 1970. godine, a čuvenoj fantazmagoriji u sedam tomova "Zlatno runo" pripala je 1987. godine "Njegoševa" nagrada. Pekić je za sobom ostavio čitavo blago drama, eseja, dnevničkih zapisa, pisama prijateljima i supruzi. Promišljajući svoju ulogu stvaraoca, koja mu je bila i dar i mora, govorio je da "umetnost može da odgovori na suštinska pitanja savremenog čoveka" ali i da se "književnošću svet ne gradi, u najboljem slučaju on se njome razlaže i ispituje".
Olga Krasić-Marjanović podseća da su Pekića često sa iskrenim divljenjem njegovom radu zvali "genijalni skriboman", jer je pisao non-stop. U jednom od mnogobrojnih pisama supruzi ovako je opisao svoj radni dan: "Budim se oko 10 i 30 i počinjem da radim oko 11, pa sve do tri, onda ručam i prilegnem do pet, potom sa prekidom za večeru i povremeno televiziju, koja je ispod svake kritike, radim negde do četiri izjutra, i tako svakog dana..." Posedovao je neobjašnjivu sistematičnost u prikupljanju građe za svoje čuvene romane i negde je pribeleženo kako se mesecima šetao po Kosančićevom vencu smišljajući kuda će krenuti njegov Arsenije Njegovan kada, posle više od dve decenije, izađe iz dobrovoljnog kućnog zatočeništva u jedan drugačiji Beograd.
Neposredno pred Veliku skupštinu Demokratske stranke 1990. godine, u čijem osnivanju je učestvovao, rekao je u jednom intervjuu: "Demokratija je u prvom redu kompromis. Moramo ga jednom napraviti i sa svojim najlepšim nadama i najzanosnijim utopijama, i od onoga što je nemoguće bar na vreme uzeti ono što je moguće, inače ćemo ostati bez ičega..." Ove i mnoge druge reči Borislava Pekića čuće se sutra u Biblioteci grada Beograda. Neko će se, možda, naći obasjan Pekićevom "munja otkrovenja", a sigurno je da niko neće ostati ravnodušan.
B. Stojaković
[objavljeno: 15.04.2007.]
