Izvor: B92, 16.Apr.2011, 21:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgnanici: Kada strast progovori
Jedina Džojsova drama Izgnanici nastala je par godina po završetku njegovog prvog romana Portret umetnika u mladosti, a pod uticajem Ibzenovog poslednjeg komada Kada se mi mrtvi probudimo.
Iako protagonisti prethodnih Džojsovih dela nemaju mnogo sličnosti, njih spaja zajednička tema izgnanstva duše, usamljenosti, unutrašnji konflikti između idealističkih, moralnih principa i pritajene strasti koja traži svoj put.
Na >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sceni Teatra „Bojan Stupica" gledamo četiri junaka – irskog pisca Ričarda – povratnika iz izgnanstva (autorov alter-ego), njegovu nevenčanu ženu Bertu, Roberta - bliskog prijatelja iz detinjstva, kao i učiteljicu klavira, Beatrisu, Ričardovu muzu iz daleka. Svi su međusobno povezani koliko i razdvojeni, u potrazi za svojim nesputanim bićem, slobodom uma i tela, a okovani stegama morala, časti, prijateljstva, intelekta ili sujete.
Predstava u trajanju od sat i petnaest minuta vezuje publiku za scenu, otkrivajući mračne apsurde i nesporazume u postupcima junaka – međusobno isprepletenih ljubavnika. U glumi su se naročito istakli Sena Đorović i Nikola Vujović, koji su svojom ekspresivnošću i dikcijom u potpunosti ostvarili psihološku karakterizaciju likova koje tumače.
Ono što je zanimljivo u delima ovog istaknutog irskog pisca su upravo dileme i konflikti njegovih junaka. U vreme nastanka ove drame (a naročito u prilično puritanskoj Irskoj) je verovatno bilo previše hrabro i šokantno pokrenuti temu podsticanja partnerke na neverstvo i ohrabrenja da sledi svoje emocije i strasti (Džojsov pobunjenički duh protiv konvencionalnog je direktno oponiran činjenicom i opsesijom da može izgubiti svoju životnu saputnicu Noru, što se i reflektuje na dramu i u mnogome pridodaje kompleksnosti osećanja glavnog junaka).
I premda ne previše šokantno iz perspektive sadašnjice, radoznalost publike za pitanja prevare, ljubavi i intimnih odnosa ne jenjava. Naprotiv, u mnogome oslikava ono čime je obeležena svakodnevica modernog čoveka, posmatrača rijaliti programa, gde se emocije aktera stavljaju pred publiku, individua lišava privatnosti, a duša prodaje đavolu.
To možda opravdava zamisao reditelja da junake drame stavi u scenski okvir koji podseća na televizijski studio, a igra svetala i puko premeštanje stolica između scena (uz propratne efekte aplauza) naglašava „televizijski" vizuelni aspekt komada.
Upravo ovo vizuelno postavljanje u savremen društveni kontekst televizijskog programa, a naglašen još više interakcijom glumaca i publike (gde su i gledaoci na neki način akteri u drami) otvara mnoga pitanja i dublje analizira nas same – u kojoj meri se bavimo tuđim životima i mislima, u kojoj meri svojim, koliko smo slični junacima ove drame od pre skoro čitavog stoleća, a koliko različiti od njih u želji da izađemo iz okvira lične sujete i prihvatimo tuđu slobodu bez ograničavanja? I da li smo uopšte spremni da odgovorimo na ovo pitanje?
Autor: Džejms Džojs
Adaptacija: Bojan Đorđev i Nikola Skojačić
Reditelj: Bojan Đorđev
Scenograf: Siniša Ilić
Kostimograf: Maja Mirković, Biljana Tegeltija
Glumci: Goran Jevtić, Sena Đorović, Nikola Vujović, Nataša Marković
